Za ono što emituje njegov Pink samo je važna jedna riječ – dno.

 

 

 

Piše: DINO BAJRAMOVIĆ

 

 

Kada je “Slobodna Bosna” 2010. obilježila osamnaest godina od snimanja pjesme “Mir, brate, mir” – treba li reći antiratne? – koju je na svijet donijela osmorka okupljena u beogradskoj supergrupi “Rimtutituki” (članovi: Srđan Gojković Gile, Goran Čavajda Čavke i Zoran Radomirović Švaba: “Električni orgazam”, Zoran Kostić Cane, Nebojša Antonijević Anton i Borko Petrović; “Partibrejkers”, Milan Mladenović: “Ekatarina Velika” i Ljubomir Jovanović Jovec, koji je s Giletom osnovao 1980. “Orgazam”), sagovornici su nam u bili svi osim dvojice koja više nisu bila na ovom svijetu, Milana i Čavketa.

 

 

 

 

Pjesma je premijerno izvedena 8. marta 1992. godine.

 

 

ZA DINAR VIŠE

 

 

Cane se u našem razgovoru u aprilu 2010. pokušao prisjetiti. “Napravili smo pesmu i otišli u Studio Pink da je snimimo. To je bila neka baraka u Zemunu, a tamo je sedeo neki tip u sirogojno džemperu. Moram priznati da se ne sećam svega, jer to su jezive devedesete, čije ožiljke i dan-danas nosimo. Znači, to smo snimili, a onda je došao fenomenalan trenutak. Vozili smo se na kamionu i svirali od SKC-a prema Slaviji, a onda do Trga Republike. To je bilo ludilo, nekoliko hiljada ljudi, bila je, bre, atmosfera do jaja. Niko nikog nije dirao. Ali, šta ćemo… Mi smo imali pesmu, a oni su imali oružje.” Tip u sirogojno džemperu bio je Željko Mitrović.

 

 

Njima je bio poznat kao bas gitarista grupe “Oktobar 1864”, pa su mu ukazali povjerenje. Jovec je u još nekim razgovorima rekao ono što i nama tada, da ih je Željko Mitrović dočekao u maskirnim vojničkim pantalonama i da je tim činom još tada pokazao da se itekako zna dodvoriti političkoj većini, koju je tada personificirao Slobodan Milošević.

 

 

E, sada, zamislite vlasnika Studija Pink, koji je u godinama koje će uslijediti prerastao u “ružičastu televiziju” u toj, seljačkoj odjevnoj kombinaciji: maskirne pantalone i sirogojno džemper. A, zapravo, takvu je televiziju i napravio. Maskirnu.

 

 

Supruga Slobodana Miloševića koji je osnovao SPS (Socijalistička partija Srbije) Mirjana Marković imala je svoju političku partiju – JUL (Jugoslovenska udružena levica).

 

 

Njen član bio je Željko Mitrović, baš kao i Aleksandar Vulin, ozbiljan imbecil na funkciji potpredsjednika Vlade Srbije u tehničkom mandatu. BTW, danas bi njihov stvarni šef Aleksandar Vučić trebao obznaniti ime novog mandatara.

 

 

Mirjana zvana Mira sa cvijetom u kosi strašno se iznervirala kada je Mitrović 2007. u intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu izjavio da je bio “samo član JUL-a”, i napisala da je bio “mnogo više od toga”: “Bio je kandidat za člana Glavnog odbora. Kad su na kraju Kongresa na monitoru u sali emitovana imena kandidata za članove Glavnog odbora i imena novoizabranih članova Glavnog odbora, neko me je diskretno obavijestio da Željkovog imena nema na ekranu i da je odjurio kući sav očajan.

 

 

Razume se, radilo se o grešci. Bio je vrlo aktivan u partiji, u Skupštini Srbije, bilo je logično da bude ne samo kandidat za člana Glavnog odbora već i član Glavnog odbora. Odmah sam ga pozvala kući, razgovarala sam s jednim očajnim čovekom. Nabrojao mi je, uzbuđeno, sve svoje zasluge za JUL I svu svoju ljubav prema JUL-u, a ja sam sve prihvatila i zamolila ga da dođe kod mene kući. Rekla sam mu da se radi o grešci i da ćemo tu grešku momentalno ispraviti. I ispravili smo je.”

 

 

 

 

Pisala je i njegovom karakteru: “Posle svih ovih godina je jasno – on će se priključiti svakome od koga može imati koristi i distanciraće se od svakoga od koga je nema ili smatra da može imati štete”, bila je jasna supruga “balkanskog kasapina”.

 

 

Tada, sredinom i u drugoj polovini devedesetih, Mitrović je zahvaljujući Markovićki i postao uspješan poslovni čovjek. JUL je, pak, osnovan 1994. godine. Godinu ranije i Radio Pink.

 

 

KAD ZABORAVI JUL

 

 

Potpisnik svih ovih redova bez izuzetka, razgovarao je sa Željkom Mitrovićem u junu 2008., nakon svečanog otvorenja zgrade Pinka BH na Alipašinom Polju u Sarajevu. Rekao je tada da je izgradnja koštala nekoliko desetina miliona maraka.

 

 

“Kada je bilo kritika da je Pink u službi politike, to je izviralo iz neznanja i zluradih komentara onih koji su smatrali da komercijalni mediji ne treba da postoje zato što anesteziraju narod kako ne bi mislio o politici. Da je to tačno, danas nigde u svetu ne bi postojali komercijalni sistemi. To je jedan starinski način koji uglavnom generišu novinari ili čak i kompletne redakcije onih medija koji se bave samo informativno-političkim sadržajima”, pričao nam je tada Mitrović:

 

 

“I za njih je neshvatljivo da neko može raspolagati velikim emisionim sistemima, a da se pri tom ne bavi politikom. Nekada se neučestvovanje u politici prepoznaje kao politička aktivnost, što je potpuna glupost, pogotovo kada se nalazimo u ambijentima visokih politi~kih polarizacija. Znači, mi smo čista alternativa politici. A i naše ime je konektovano za jedan lifestyle i trebalo bi da asocira na bolji život.”

 

 

Na naše pitanje nosi li na plećima još uvijek hipoteku nekadašnjeg člana JUL-a Mirjane Marković odgovorio je: “Ne. Ali, napišite negde malo, a negde veliko – ne.”

 

 

Vraćajući se unatrag, na taj tekst od prije skoro sedamnaest godina, podsjetili smo se i na njegovu biografiju. Željko Mitrović rođen je 31. maja 1967. u Zemunu. Diplomirani je ekonomista. Bio je bas gitarista grupe „Oktobar 1864“, a krajem osamdesetih u Beogradu je osnovao muzički Studio Pink, u kojem je radio i kao producent i studijski muzičar. Pink Radio pokrenuo je 1993., a “ružičastu televiziju” 16. septembra naredne godine. Već 1995. vlasnik je agencije za video produkciju i marketinške usluge – Media System. Tokom 1997. osniva diskografsku kuću „City Records“, a postaje i vlasnik Radija Pingvin. Pet godina kasnije osniva Pink Montenegro, a 2003. i Pink Extra i Pink BH. Osnovao je i Pink Films International, filmsko-produkcijski kompleks u Beogradu. Vlasnik je i avio kompanije Air Pink, te PDS Pink Digital System, pogona za proizvodnju i umnožavanje DVD nosača, kompakt diskova i audio kaseta, baziran na najnovijoj tehnologiji sa godišnjim kapacitetom od 15 miliona jedinica.

 

 

Još piše i da je oženjen i otac četvero djece. Jedno od njih je Aleksandar Mitrović. Na pješačkom prelazu u Ustaničkoj ulici u Beogradu 2013. usmrtio je djevojku od 17 godina Andreu Bojanić. U Prvom osnovnom sudu u tom gradu osuđen je 2020. na 11 mjeseci kućnog zatvora, kao i zabranu upravljanja vozilima B kategorije u trajanju od godinu dana. Vlast mu je “sredila” da nosi i nanogicu. Katastrofalna presuda i neviđena sramota srbijanskog pravosuđa.

 

 

Danas je Željko Mitrović izumitelj. Spisak njegovih budalaština nećemo ovdje taksativno spominjati. Ustvari, nećemo nikako. I generalno, ima toliko toga u njegovom životu i karijeri da bi se podebela knjiga mogla napisati.

 

 

Vratimo se još kratko na 2008., kada smo bili na otvorenju spomenute zgrade Pinka BH u Sarajevu, pa i poslije na, kako bi to susjedi kazali, domjenku na “Termalnoj rivijeri” na Ilidži. Dok mu iza leđa stoji tjelohranitelj čija se leđa prostiru na oko četiri kvadrata i iz čijeg pogleda kontaš da ti bilo šta od escajga sa stolova može zabiti u butinu u svakom trenutku, Željko nam priča da je multimedijalni objekat koji je sagradio i otvorio u Sarajevu bila “poslednja faza priče koju je započeo pet godina ranije kada je kupio nekoliko lokalnih televizija u Bosni i Hercegovini”. Sada su u toj zgradi TV Nova BH i N1.

 

 

A on se ovih dana žali što će svake godine morati plaćati porez od 200.000 eura za vilu u Užičkoj ulici na Dedinju. Prema njegovim riječima, država Srbija je nezahvalna i ne cijeni to što je izgradio kuću koja “uljepšava grad i arhirektonski je nominovana za 7 svjetskih nagrada iz oblasti arhitekture i dizajna“. Dobro bi ga bilo danas priupitati gdje je to dobre vlage povukao. No, i dalje vrlo poduzetan i bogat. Na usluzi Vučiću svakodnevno. Emitujući televizijsko dno.

 

 

 

 

U pjesmi “Mir, brate, mir”, Cane pjeva: “Nećemo da pobedi narodna muzika.” Nažalost, pobijedila je… Ali ne narodna muzika. Već nešto što se ni ne može nazvati muzikom. Postranzicijski turbofolk. I slike Pinka za oči. Ali, kurije.

 

(SB)

“SB” DOSIJE; ŽELJKO MITROVIĆ, MOGUL ZA SVE REŽIME: Od perjanice Mirjane Marković do Vučićeve puške za medijski odstrel; Sad se žali što će morati plaćati 200.000 eura…