Sada već čuvena hrvatska doktorka dr Lidija Gajski ima takav status u javnosti ne samo Hrvatske nego bi se slobodno moglo reći Balkana, da joj bilo kakve kritike od strane državnih ili nekih drugih organa ne mogu zasmetati ili naneti štetu.

 

 

 

Ovoj doktorki narod bespogovoeno veruje i svaki njen komentar ili tvrdnja udaraju kao grom iz vedrog neba.

 

 

Pročitatjte kako je ova doktorka prosto razbila činjenicama establišmnet laži i obmana.

 

 

Prenosimo vam tekst hrvatskog portala:

 

Građani Hrvatske svedoci su uvođenja dosad neviđenih restriktivnih i represivnih mera u vezi s epidemijom korona virusa. Reč je o merama koje suspenduju osnovna ljudska prava i slobode i imaće velike i nesagledive štetne posledice na telesno i psihičko zdravlje, individualno i kolektivno bogatstvo, obrazovanje, međuljudske odnose, društveni sistem i demokratiju.

 

 

Donosioci ovih odluka ili su medicinski stručnjaci ili se na njih pozivaju. Uvedene mere, dakle, temelje se na stavovima lekarske struke, tačnije epidemiologa i infektologa predstavljenih u osobama načelnika Hrvatskog zavoda za javno zdravstvo i načelnice Klinike za infektivne bolesti.

 

 

Nakon početnog šoka i paralize od spoznaje da smo se preko noći našli u orvelijanskoj totalitarnoj diktaturi, pomalo se počinju javljati neslaganja i kritike, koje će, nadam se, biti uvod u javnu raspravu o aktuelnim događajima. A diskusija o bilo kojoj temi, jer to je najvažniji uslov za njenu smislenost i plodnost, mora krenuti od osnova. Ovde se radi o složenom i višeslojnom problemu, no pre rasprave o svim drugim aspektima, jasno i do detalja mora biti rasvetljen njen osnovni predmet. A to je sama epidemija, tačnije, bolest zbog koje su mere donesene.

 

 

Nadležni autoriteti uveravaju nas da su mere koje po restriktivnosti nadmašuju i one kakve smo imali za vreme rata, donesene s namerom da se zaštiti zdravlje pučanstva. No to obrazlažu tek s nekoliko šturih informacija o prirodi bolesti (koja je realno blaga), bez jasnih podataka, objašnjenja i argumentacije koji bi potkrepili i obrazložili uvođenje tako velikih ograničenja i drastičnih promena ponašanja i života.

 

 

Stoga kao pojedinac pogođen ovim merama, ali i kao lekar u čije su ime donesene, nadležnima postavljam sledeća pitanja:

 

 

O KAKVOJ SE BOLESTI RADI?

 

Koja su obeležja bolesti uzrokovane KOVID-om 19? Koliko je ona opasna s obzirom na kliničku sliku, komplikacije i smrtnost? Kojom brzinom se širi i koliki joj je deo populacije podložan? Kratko rečeno, koliko je relevantna za javno zdravlje?

 

 

Svake sezone čitav niz virusa uzrokuje respiratornu bolest koju nazivamo prehladom ili bolešću sličnoj gripu. Znatan deo tih virusa nije ni poznat, odnosno identifikovan, jer je bolest trivijalna.

 

 

Za korona viruse se zna da uzrokuju prosečno oko 10 % od svih prehlada. Kao i drugi slični virusi, stalno se menjaju (mutiraju) i pojavljuju se novi tipovi. Dva takva bili su prilično opasni SARS i MERS.

 

 

Dosadašnja saznanja o novom virusu KOVID-19 pokazuju da je reč o bolesti koja nije preterano zarazna (za razliku od ospica) i većinom je blagog toka – više od 80 % zaraženih preboli je kao prehladu ili uopšte ne razvije simptome. Komplikacije, najčešće plućne, javljaju se gotovo isključivo kod starijih i teže hronično bolesnih ljudi, a umre, prema najnovijoj studiji koja se odnosi na kineski grad Wuhan, 1,4 % onih koji su razvili simptome.

 

 

Podaci (do sredine marta) iz provincije Hubei koja je bila pogođena zarazom pokazuju da je verovatnoća smrti od ove bolesti u opštoj populaciji izuzetno niska – 0,000054 ili 5-6 ljudi na 100 000 stanovnika. Reč je o smrtnosti koja je mala i među starijima i bolesnima, a pogotovo kod zdravih ljudi mlađe i srednje dobi gde je zanemariva; drugim rečima, jednaka je ili nebitno veća od smrtnosti od bilo koje druge prehlade.

 

 

Naime, u svakoj sezoni akutnih respiratornih bolesti beleže se povećane stope smrtnosti jer se bilo koja virusna prehlada kod imunološki oštećenih ljudi neretko komplikuje i dovodi do smrti. Ono što je ovde bitno zapaziti jeste eventualni porast (višak) oboljenja i smrtnosti koji odudara od uobičajenih sezonskih statistika. Do sada ni za jednu zemlju nema takvih pokazatelja. I stručnjaci se slažu da se ovog proleća u tom smislu ne događa ništa neobično.

 

 

Italija, tačnije njena pokrajina Lombardija, beleži veći broj obolelih i umrlih nego drugde. Spominju se specifične stope smrtnosti i preko 7 %, no one su nerealne jer su testirani većinom teži bolesnici, i još važnije, tamošnji nadležni naglašavaju da uključuju sve umrle kod kojih je dokazan KOVID-19, što ne znači da su svi od njega i umrli.

 

 

Naime, većina njih nije umrla od virusa, nego s njim; uzročnost je dokazana u svega 12 % umrlih. Pri tom se gotovo isključivo radilo o starim i hronično bolesnim ljudima – prema italijanskom Nacionalnom institutu za zdravlje prosečna starost umrlih bila je 79,5 godina, a 99,2 % imalo je barem jednu propratnu hroničnu bolest, od čega skoro polovina tri ili više bolesti. Od 355 umrlih svega tri bolesnika nisu imala pratećih bolesti.

 

 

Dakle, slika stvorena o bolesti u Italiji preuveličana je, što ne znači da bolest u susednoj zemlji nije bila ozbiljnija nego drugde. I to verovatno radi lokalnih specifičnosti; Italija godinama ima izrazitiji višak smrti od gripa u odnosu na druge evropske države.

 

 

Nude se sledeća objašnjenja – visoka dob stanovništva, veći broj pušača, najveća otpornost na antibiotike u Evropi, specifičnosti zdravstvenog sistema te velika zagađenost vazduha i gusta 5G mreža u Lombardiji (slično kao u Wuhanu). U Španiji bi jedan od razloga povećane smrtnosti mogao biti nedostatak nege u domovima za starije; tamošnji zdravstveni radnici priznali su da nisu pripremljeni da se nose s koronavirusom.

 

 

Neki lekari smrtnost u ovoj epidemiji povezuju i s agresivnom terapijom – teški bolesnici u Kini (opisano u časopisu Lancet), kao i u Italiji, dobijali su toksične koktele antibiotika, antivirusnih lekova (premda je stav SZO-a da nema specifičnog leka za terapiju KOVIDA-a 19) i kortikosteroida; daje se i klorokin, zasad bez naučnih dokaza o učinkovitosti. Česta je primena respiratora; neka istraživanja pokazala su veće umiranje na tom uređaju, nego bez njega.

 

 

U ostatku sveta smrtnost od KOVID-a 19, barem zasad, je niska. Prema britanskom epidemiologu Tomu DŽefersonu niža je od drugih koronavirusa. Svuda je bitno manja od običnog gripa – od nekoliko puta do nekoliko desetina puta (grip godišnje uzme 250 000 – 500 000 života), da ne govorimo o drugim zaraznim (npr. tuberkuloza) i nezaraznim bolestima, na primer rak. Stoga se s pravom postavlja pitanje šta je u ovoj prehladi tako posebno da je navelo nadležne na neviđeno uzbunjivanje i rigorozno postupanje, toliko drugačije i potpuno suprotno uobičajenoj ravnodušnosti vezanoj uz prehlade?

 

 

Moguće je da je i prošlih sezona kružio neki sličan koronavirus, ali nije prepoznat jer se nije ni istraživalo. Zanima me koliko je ovih dana više teških bolesnika u jedinicama intenzivne nege; je li korišćenje respiratora veće nego obično u ovo doba godine? Hrvatska medicinska struka i politika dužna je još da odgovori i na pitanje zašto je baš Hrvatska, prema istraživanju Univerziteta u Oxfordu, prva na svetu po indeksu strogoće uvedenih mera (najrigoroznije u odnosu na broj zaraženih).

 

 

KOJI SU TAČNI PODACI O BROJU ZARAŽENIH, OBOLELIH I UMRLIH?

 

Podaci o zaraženima i umrlima od koronavirusa koji nam se prezentiraju nisu pouzdani. Broj zaraženih veći je od onog koji nam se predočava – zaraza često ne stvara nikakve tegobe, pa se takvi ljudi ne testiraju (osim ako nisu bili u kontaktu s bolesnicima). Ne testiraju se ni mnogi ljudi sa simptomima prehlade, od kojih dio sasvim sigurno otpada na koronu.

 

 

Dr. Marty Makary s američkog Univerziteta Johns Hopkins tvrdi da na svakog testiranog pozitivnog, još verojatno 25-30 ima virus. Jedno istraživanje, odnosno model napravljen od naučnika s Oksforda ukazuje na mogućnost da je u protekla dva meseca čak polovina Britanaca zaražena KOVID-om 19. Treba reći i da raširenost virusa zavisi do populacije koju testiramo – nije jednaka u opštoj i teško bolesnoj populaciji.

 

 

Za procenu značaja bolesti, više od broja zaraženih govorio bi broj obolelih (jer nisu svi zaraženi bolesni). Taj nam se podatak ne prezentuje. Ali i da je i dostupan, i on bi bio neprecizan.

 

 

Bolest nema specifičnih simptoma po kojima bi se mogla prepoznati i odvojiti od drugih respiratornih bolesti. Postoje sumnje da se ponegde samo na temelju kliničke slike slučajevi uvode u statistiku zaraženih. Međutim, niti dokaz korona virusa ne znači da je taj virus i uzrokovao bolest; KOVID može biti tek popratna pojava (kolonizacija), a bolest uzrokovana drugim virusom ili bakterijom.

 

 

Moguće je, smatra makedonski infektolog Velo Markovski, da ljudski organizam uopšte ne reaguje na ovaj virus. Da je bolest, kao posledica imunološke reakcije tela na virus, uzrokovana specifičnim uzročnikom, dokazuje se nalazom antitela protiv tog virusa u krvi (serologija), a to se radi vrlo retko, i takođe s testovima koji nisu validirani.

 

 

Nadalje, test (PCR) koji se koristi za dokazivanje KOVID-a 19 u obriscima sekreta uzetih od ispitanika, nov je i nije primereno evaluiran. Ne zna se kolika mu je osetljivost i specifičnost, što znači da nije pouzdan. Kineski naučnici su našli da je u gotovo polovine ispitanika davao lažno pozitivne rezultate.

 

 

Glavnoj američkoj ustanovi za javno zdravstvo (CDC) prigovara se da provodi testiranje potpuno neadekvatnim testom. U izradi su nove vrste testova, ovaj čas još manje pouzdane. Dakle, testom koji je aktuelno u primeni često se detektuje ono što nije koronavirusna bolest, a ne traži se i ne meri ono što verovatno jeste. Postavlja se pitanje čemu uopšte služi takvo testiranje, tj. koliko ono uopšte ima smisla.

 

 

Kad je reč o broju umrlih, zanimljivo je da u većine umrlih u Francuskoj nije dokazan kineski, već neki drugi tip koronavirusa. Već je spomenuto da se umrli s koronavirusom često poistovećuju s umrlima od koronavirusa, ne samo u Italiji. Dokaz KOVID-a kod umrlog pacijenta sa srčanim popuštanjem ili karcinomom, ne znači da ga je ubio virus, nego njegova osnovna bolest.

 

 

Koliko je virus doprineo smrtnom ishodu, i može li se i pod kojim uslovima smatrati uzročnikom smrti, slabo je definisano i vrlo rastezljivo; po rečima dr Volfganda Vodarga u teško bolesnih i umirućih ljudi taj je sud nemoguće doneti. Tendencija da se smrti neopravdano pripisuju virusu daje, naravno, lažno visoku smrtnost od virusa.

 

 

Dakle, brojke koje svakodnevno pratimo u sredstvima informisanja tek su približne. NJihov je značaj, naročito u stvarnom vremenu, ograničen i diskutabilan. Dok ne budu tačne i pouzdane, svakodnevno bombardovanje brojkama zaraženih i umrlih treba smatrati ne samo neprimerenim i nepotrebnim, već oblikom psihoemocionalnog zlostavljanja.

 

 

GDE SU DOKAZI O EFIKASNOSTI UVEDENIH MERA?

 

Kad se donose mere s velikim uticajem na život ljudi, one moraju imati čvrsta i jasna uporišta. Nadležni su bili dužni da predoe naučne ili empirijske dokaze o učinkovitosti u suzbijanju epidemija za svaku pojedinačno donesenu meru.

 

 

U obraćanju javnosti pozvali su se na preporuke Svetske zdravstvene organizacije. U dokumentu pod nazivom „Strateški plan za spremnost i odgovor“ (2019 Novel Coronavirus: Strategic Preparendess and Response Plan) donesenom u februaru ove godine s ciljem zaustavljanja epidemije KOVID-om 19 i ublažavanja njenih posledica, SZO procenjuje da se radi o „vrlo visokom riziku“ za Kinu i „visokom riziku“ za ostatak sveta.

 

 

Kad govori o mogućem uticaju na zdravlje, navodi „mnoge nepoznanice“. U vezi s merama koje preporučuje poziva se na kinesko iskustvo uvođenja strogih mera, no u vreme objavljivanja dokumenta njihovi efekti još nisu bili poznati („Biće važno kontinuirano ocenjivati učinkovitost mera“).

 

 

U delu vezanom za promet, navodi se da ograničavanje kretanja ljudi i dobara može biti neučinkovito, pa i štetno, no u okolnostima nesigurnosti privremeno možda može biti korisno kako bi se dobilo na vremenu za druge aktivnosti i ograničilo širenje bolesti. „U takvim situacijama, pre implementacije restrikcija, zemlje treba da naprave analize rizika, analize koristi i isplativosti, kako bi se utvrdilo da je korist veća od štete.“ Molim nadležne da nam predoče ove analize jer ćemo u protivnom uvođenje ograničenja kretanja smatrati masovnim socijalnim eksperimentom.

 

 

U ovom, a i drugim dokumentima SZO vezanim uz ovu temu, nije navedena nikakva naučna literatura koja bi podupirala ocene, stavove i preporuke.

 

 

No sredinom marta SZO i nekoliko drugih organizacija među kojima londonski Imperijal koledž, izdaju dokument u formi naučnog rada pod nazivom „Uticaj nefarmaceutskih intervencija na smanjenje smrtnosti i zdravstvenih potreba vezanih za KOVID-19“ ( Impact of non-pharmaceutical interventions to reduce COVID19 mortality and healthcare demand ). Veća grupa autora u tom matematičkom epidemiološkom modelu procenila da će ako izostanu restriktivne mere i promena ponašanja biti inficirano 81 % britanske i američke populacije te će umreti 510 000 ljudi u Velikoj Britaniji i 2,2 miliona u SAD-u. Ponudili su dve strategije – a) ublažavanje, kojim se usporava širenje i smanjuju posledice epidemije, te b) obuzdavanje, kojim se širenje epidemije zaustavlja, broj zaraženih spušta na nisku stopu i to održava do daljnjeg. Kao bolju opciju preporučuju obuzdavanje.

 

 

Ono uključuje stroge i mnogostruke mere ograničenja poput održavanja socijalne distance za celu populaciju, kućnu izolaciju i karantin zaraženih i članova njihovih porodica, te zatvaranje škola i fakulteta. Te bi mere trebalo zadržati tokom 18 meseci u kojem razdoblju će se omogućiti dostupnost vakcina.

 

 

Dakle, umesto da u okolnostima mnogih nejasnoća i nesigurnosti preporuče promatranje, blaže mere ili zaštitu i izolaciju ranjivih grupa, autori ovog uticajnog rada predlažu agresivne i neselektivne postupke koji predstavljaju socijalni inženjering širokih razmera. I to na podlozi nepouzdanog, teorijskog matematičkog modela. U čijem su izvještaju rieči „pretpostavka/predviđanje“ ( „assume“, „predict“, „estimate“ i „expect“ ), odnosno njihove izvedenice, spomenute ni manje ni više nego 67 puta.

 

 

Uprkos tome, rad je bio ključan za pooštravanje restriktivnih mera u SAD-u i Britaniji. Uticao je na britansku vladu koja je napustila prethodni stav da je slobodno širenje virusa u populaciji poželjno jer podiže kolektivni imunitet i sposobnost prilagođavanja stanovništva te ga čini spremnijim za buduće suočavanje s koronavirusima.

 

 

Time su Britanija i ostatak sveta koji provodi spomenute mere, odstupili od vekovne temeljne postavke u epidemiologiji i infektologiji – ideje o korisnosti prirodnog kolektivnog imuniteta koja kaže da široko poboljevanje od zarazne bolesti gradi otpornost čitavog stanovništva i štiti njene najosetljivije članove, zbog čega velika većina prirodnih virusnih infekcija i ne dovodi do težih posledica.

 

 

U zaključku, treba naglasiti da u ovoj ozbiljnoj situaciji kao društvo, a tu su novinari posebno važni, moramo insistirati na odgovorima na ova elementarna pitanja. Tek tada možemo da počnemo da raspravljamo o ostalome.

 

 

Kako nam se ne bi dogodilo da se represija i destrukcija nastave unedogled, ili da popuste da bi se ponovo pojavile s novim, još „ubojitijim“ virusom i novim, još oštrijim merama – obaveznim vakcinisanjem, na primer. Godinama od nadležnih tražim dokaze za korist od vakcina i dokaze za potrebu obveznog vakcinisanja dece u Hrvatskoj. I godinama ne dobijam odgovor.

 

 

A roditelji kao hipnotisani prelaze preko te praznine u znanju i izlažu svoju decu postupku za koji nam nisu predočene ni osnovne verodostojne informacije. Ne dopustimo da nas i u ovom predmetu hipnotišu. I da zbog bolesti o kojoj postoji puno nejasnoća i koja se ne čini značajno opasnija od obične prehlade, prihvatimo društveni eksperiment s neizbežnim destruktivnim posledicama. I da se nepostojeća korona kriza pretvori u onu vrlo realnu i devastirajuću.

 

 

Odgovorna medicinska struka i državna administracija u svojim se odlukama ne vode strahom i nekritičkim preuzimanjem tuđih naloga, već racionalnim i sveobuhvatnim promišljanjem motivisani interesom i dobrobiti naroda koji im je poverio upravljanje.

 

 

Jasno i odlučno postavimo neophodna pitanja i zahtevamo precizne odgovore. Shvatimo da je ovo možda ključni trenutak za opstanak i budućnost čitave naše civilizacije. Odgovornost je na svakome od nas.

 

 

POGLEDAJTE VIDEO:

 

 

 

Webtribune.rs

POZNATA HRVATSKA DOKTORKA ŠOKIRALA BALKAN: Pa vi ste elementarne stvari o koronavirusu sakrili od naroda … A OVO JE ISTINA