“Postoje glasine da je napad na sjeveru Kosova finasiran ‘crnom novcem’ iz NIS-a. Skorašnje sankcije NIS-u i gašenje svih računa 22. februara znače paralizu važnog alata kojim Rusija manipuliše i pomoću koga finansira nestabilnost regiona”, upozorava Čanak.

 

 

 

“Saglasan sam sa ocjenom političkog vrha entiteta RS da od presude Miloradu Dodiku zavisi budućnost Bosne i Hercegovine. Naime, ako presuda bude oslobađajuća, to znači dalje slabljenje BiH; bude li u skladu sa zakonom, to će biti znak da BiH konačno postaje pravna država”.

 

 

Ovako je u intervjuu za Slobodnu Bosnu nekadašnji predsjednik Lige socijaldemokrata Vovodine Nenad Čanak prokomentarisao projekciju ministrice finansija bosanskohercegovačkog entiteta RS Zore Vidović vezanu za budućnost države Bosne i Hercegovine.

 

 

“Ako presuda bude oslobađajuća, idemo po planu A – radimo normalno, borimo se za svoje nadležnosti, prije svega za imovinu. Ako presuda bude osuđujuća, imamo plan B, ali o tome ništa više ne mogu da kažem”, poručila je ministarica entitetske Vlade u Banja Luci.

 

 

Razgovarala Tamara Nikčević

 

 

Nenad Čanak predlaže da se razmisli i o planu C: da se Dodiku i sa njim povezanim licima “oduzme sva nelegalno stečena imovina i da svi lijepo idu u zatvor”.

 

 

“Dodik i njegove samoproglašene ‘srbopatriote’ nikako da shvate da su u Srbiji – gosti. Ne može gost doći u Vojvodinu i braniti je od Vojvođana; ne može djecu iz Srbije nazivati ustašama. Ne može! Srbija pripada njenim građanima, a ne Dodiku i njegovoj mafijaškoj kliki. Vlasti će se mijenjati i u Srbiji i u Vojvodini, ali će one opstati. Sa druge strane, entitet RS tvorevina je nastala sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti. Govorim i o inertnosti Zapada, njihovom nepoznavanju odnosa na Balkanu i poruci – za rat niko nije kriv. Kako nije? Kriv je, baš kao što je fašistički režim Vladimira Putina kriv za agresiju na Ukrajinu”.

 

 

Fašizam u Washingtonu i Moskvi

 

 

Ne vjerujete, dakle, novim Dodikovim prijetnjama?

 

 

Pas koji laje ostaje pseto, kaže stara srpska izreka.

 

 

Kad već pomenuste rusku agresiju na Ukrajinu, jeste li mogli da zamislite da će predsjednik SAD praktično citirati srpske tabloide: Ukrajina je agresor, Rusija je žrtva?

 

 

Donald Trump je problem Amerike, ali i cijele planete. Nije prvi put da se velikoj državi dogodi da na njeno čelo dođe lice nedostojno te pozicije. Srećom, SAD imaju institucije, koje su do sada blokirale više od sedamdeset procenata Trampovih odluka.

 

 

No, kakvu štetu su u stanju da naprave zli ljudi na vlasti, videli smo tridesetih godina prošloga vijeka u Njemačkoj. Danas u Washingtonu imate neonacistički režim – mislim na Elona Muska i njegovu neonacističku koncepciju preuređenja planete, kao i na Donalda Trumpa, osuđenog rasistu i silovatelja – fašistički Putinov režim u Moskvi, totalitarni sistem u Pekingu i jasno vam je da čovječanstvo ne ide u dobrom pravcu. Uljuljkana u komfor poslijeratnog dugog mira na evropskom kontinentu, Evropa je, sa druge strane, zaboravila da u svakom trenutku mora biti spremna na odbranu od napada na tekovine Drugog svjetskog rata u smislu Evropske unije kao mirovnog projekata.

 

 

Umjesto toga, jača desnica, a najstabilnija vlada u EU je ona profašistička u Italiji. Svima su laž i demagogija glavno sredstvo. Aleksandar Vučić organizuje skup pod nazivom “Vojvodina je Srbija””, usmjeren protiv “vojvođanskog separatizma”, ali ne pominje svog prijatelja, jedinog nosioca ideje odvajanja Vojvodine od Srbije.

 

 

A to je?

 

 

To je Viktor Orban, koji nosi šal sa kartom velike Mađarske, u čijem sastavu je i Vojvodina. Samo Viktor Orban misli da Vojvodina ne pripada Srbiji. Nema drugog. To što ga Vučić ne spominje ključni je dokaz da je “vojvođanski separatizam” lažna konstrukcija.

 

 

U Vojvodini, naime, živi više od sedamdeset procenata građana srpskog etničkog porijekla, što znači da “nezavisna država Vojvodina” ne postoji kao istorijska ili etnička ideja. Istovremeno, neprihvatljivo je razmišljati o ukidanju političkog subjektiviteta Vojvodine. Ključ mira u Srbiji, što je uslov i mira u regionu, je decentralizacija, odnosno federalizacija Srbije.

 

 

Da je to urađeno na vrijeme, ne bi bilo otvoreno pitanje nezavisnosti Kosova. Međutim, decenijama ste na Kosovu sprovodili aparthejd, Albance primoravali da prave paralelne institucije, paralelne škole po garažama, paralelni obrazovni sistem i onda se čudite zašto se Kosovo osamostalilo i što više nikada ne želi i neće biti u bilo kakvoj državnoj zajednici sa Srbijom. Osim kao dio Evropske unije. Pod uslovom da Srbija uopšte stigne do EU.

 

 

I da EU opstane.

 

 

Opstaće. Ako ni zbog čega, onda zbog svog tržišta i svojih ozbiljnih ekonomskih kapaciteta.

 

 

Kakav politički kapacitet je ЕU pokazala u odnosu na predsjednika Trampa?

 

 

Aktuelna kriza nije ekonomska, nego politička. Onaj ko u budućnosti u EU pokaže moralnu snagu Volodimira Zelenskog, odigraće istorijsku ulogu. Usled uljuljkanosti o kojoj sam govorio, Evropa je izgubila državnike i dobila birokrate. Budući pod velikom prijetnjom, Evropa će se, vjerujem, mijenjati, pojačaće se vojna industrija… Najzad, u Americi postoje generali koji vide šta Trump radi; baš kao što u Evropi postoje i političari i profesionalni vojnici koji razumiju šta ovo znači i kako se pripremiti za ono što dolazi.

 

 

Amerika je Srbe spasila poraza

 

 

Je li Balkan pripremljen na ”ono što dolazi”? I što to tačno dolazi? ”Srpski svet” ili…?

 

 

“Srpski svet” je iluzija. Trenutne političke prilike ne mogu se upoređivati sa onima s početka devedesetih, kada je srpsko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, preuzelo JNA i njene ogromne resurse. To je Miloševiću omogućilo da se iživljavala nad nenaoružanim ljudima, nad dijelovima teritorijalne odbrane bivših jugoslovenskih republika, koje nisu imali teško naoružanje, avijaciju, niti bilo što slično. A opet se sve završilo kako se završilo. Srbija danas nema ni izbliza takvu vojsku.

 

 

Neke druge države imaju, a uz to su i članice NATO ili održavaju bliske veze sa Zapadom. Hoću da kažem da sve to ne bi išlo baš tako lako. Ne zaboravite, pritom, da je devedesetih Amerika spasila sjeveroistočnu Bosnu i Hercegovinu od potpunog poraza naloživši da se zaustavi pad Banja Luke. Da je rat potrajao još dvije nedelje, tzv. RS ne bi postojala. Isto tako, prošlogodišnji upad u Banjsku na Kosovu završio se sramnim porazom i izmišljotinom da je plan stvoren u glavi nekog tajkuna i siledžije sa sjevera Kosova, što nije istina.

 

 

Nije?

 

 

Ne. Postoje glasine da je taj napad finasiran “crnom novcem” iz NIS-a. Skorašnje sankcije NIS-u i gašenje svih računa 22. februara znače paralizu važnog alata kojim Rusija manipuliše i pomoću koga finansira nestabilnost regiona. Na kraju, zar neko zaista misli da je Srbija spremna da ratuje dok gori zemlja i dok stotine hiljada ljudi svakodnevno protestuju na ulicama?

 

 

Gori li?

 

 

Gori. I to zato što je došlo do dubokog poklapanja frustracija. Građane nije okupio politički program; na ulici su jer su bijesni. Dosta im je bahatosti, korupcije, sistema u kojem ne važe pravila, ne važe zakoni; kriminalci se podrugljivo smiju u lice normalnim ljudima i jedina preporuka je kontakat u vladajućoj stranci.

 

 

Uoči raspada Jugoslavije, Savez komunista Srbije imao je 700 hiljada članova. Tih 700 hiljada članova kasnije je imala Socijalistička partija Srbije Slobodna Miloševića, pa Demokratska stranka, danas Srpska napredna stranka. Iako formalno imamo višestranačje, tih 700 hiljada ljudi decenijama šeta od jednog do drugog političkog bloka. Sve vladajuće stranke, dok ne puknu kao balon od sapunice, računaju na tih 700 hiljada. Čim padnu, svi postaju – anti. Antimiloševićevci, antižuti, antivučićevci… Danas imate stotine hiljada građana na ulicama, svi su – antivučić. Uostalom, sjetite se da je, ne tako davno, Vučić mogao da izvede koliko hoćete ljudi. Danas, sa sve logistikom Milorada Dodika, ne može da napuni trg u Sremskoj Mitrovici.

 

 

Jeste li i Vi danas – ativučićevac?

 

 

Ja sam antifašista! Greška je vezivati se za ime. Tu sam grešku već platio razočaranjem rezultatima 5. oktobra 2000. Vjerovao sam, naime, da ćemo, sklanjanjem Miloševića i njegove kamarile, promijeniti sitem. Nismo ga promijenili. Taj je zahvat očito morao biti mnogo dublji, mnogo radikalniji. Kasno sam shvatio da je Milošević lako sišao sa vlasti zato što je bio žrtva onih koji su željeli da ode kako bi projekat opstao. A opstao je dolaskom Koštunice dr Vojislava, a onda i ”istorijskim pomirenjem” DS-a i SPS-a, što je jedna od najvećih grešaka Borisa Tadića. Jer Tadić je time amnestirao SPS, koji je, kao zločinačka organizacija, bio odgovoran za stotine hiljada mrtvih i milione protjeranih u nekadašnjim republikama SFRJ. Promjene su bile personalne, ne suštinske.

 

 

U Srbiji je sistem sličan Trećem rajhu i u Sovjetskom Savezu

 

 

Ima li u postojećoj pobuni u Srbiji želje za suštinskom promjenom sistema?

 

 

Ovo je pobuna protiv korupcije, protiv bahatosti, protiv nepravde… U Srbiji je napravljen sistem sličan onom u Trećem Rajhu: sistem gaulajtera, zaduženih za pojedine oblasti u državi i iznad institucija. Sličan sitem postojao je u Sovjetskom Savezu, u početku i u Jugoslaviji: komesari, postavljeni od strane tzv. centra, upravljali su određenim oblastima i bili iznad institucija.

 

 

Danas su to tzv. koordinatori Srpske napredne stranke, koji su takođe iznad institucija. Dobili su zadatak da ”koordinišu” određeni prostor; oni su nametnuti vladari sa neograničenim ovlastima. I jači od svake državne institucije. E, to građani više neće da trpe. Ipak, aktuelna pobuna u Srbiji ne podrazumijeva demokratsku promjenu sitema, suočavanje ne sa prošlošću, nego sa stvarnošću. A stvarnost je da je Srbija ponovo sve izolovanija, da je svijet u previranju u kome će Srbija veoma loše proći nastavi li da koketira sa zemljama koje potenciraju neokolonijalnu podjelu planete na tri interesne zone: rusku, američku i kinesku.

 

 

Ne vidite, dakle, spremnost na ono što ste nazvali suočavanje sa stvarnošću?

 

 

Ne, jer je to politički proces. Vlast se neće povući, neće podnijeti ostavke i raspisati poštene izbore. Uprkos tome, pobuna je već izazvala određene promjene u društvu.

 

 

Koje?

 

 

Strah građana od režima mnogo je manji; ljudi slobodnije govore o svojim frustracijama, spremni su da se brane. U Kraljevu je, na primjer, predsjednik opštine jedva izašao iz Gradske kuće, policija je morala da ga brani od bijesnih gađana. Režimski batinaši, do juče strah i trepet građana, danas bježe kao jato golubica kada na njih krene nekoliko desetina hiljada ljudi koji više neće da trpe siledžijstvo i bezobrazluk režima. Strah je promijenio stranu. Što je dobro. Loše je to što nema političke artikulacije kakva je postojala 5. oktobra 2000. godine.

 

 

Zašto je nema?

 

 

Zato što se od 2000. godine, ali i ranije, perpetuira ista ideja: Beograd je centar Srbije, centar Balkana, centar svijeta. A beogradska čaršija zapravo je klupko zmija, čije glave sikću jedna na drugu, što se predstavlja kao ”borba političkih mišljenja”. Međutim, ako se stane na bilo koji rep u Beogradu, sve te glave će sinhronizovano izujedati onoga ko se usudi da se umiješa u njihove uzejamne odnose. U tom smislu, ključna ideja koju je baštinila Demokratska stranka, prije nje SPS, sada i Srpska napredna stranka, je da Srbiji nije potrebno višestranačje. Možda joj je potrebno više stranaka, ali ne i višestranačje.

 

 

Rusi upravljaju Srbijom i doći će glave Vučiću

 

 

Studenti, kažu, nisu protiv režima, ali su protiv sistema. Što to tačno znači? Može li se konačno prekinuti to opasno podilaženje studentima, taj (ne)svjesni pokušaj da se od njih napravi novo božanstvo; može li im se, dakle, objasniti da se opravdani bijes i nezadovoljstvo građana moraju politički artikulisati?

 

 

Riječ je o zloj namjeri.

 

 

Čijoj?

 

 

Ruskih službi. Namjera je da energija, koja je bez političke artikulacije ništa, iz protesta pređe u karneval, iz karnevala u letargiju, iz letargije u duboko razočaranje.

 

 

Ruske službe stoje iza protesta građana, to hoćete da kažete?!

 

 

Ne, ne… Ruske službe su infiltrirane u cjelokupan društveni život u Srbiji. Nisu Rusi studente izveli na ulice, iako s jedne strane njihovim protestima plaše Vučića, dok sa druge onemogućavaju političko artikulisanje pobune. Čime se i sama pobuna dovodi u pitanje. Rasplet ćemo imati za nekoliko nedjelja.

 

 

Kada?

 

 

Novi veliki protest, zamišljen kao generalna proba za onaj u Beogradu planiran 9. marta, biće održan u Nišu 1. marta. Ako nakon Beograda ne dođe do neke promjene – oslobađanje RTS-a ili promjena u upravnoj strukturi Beograda, na primjer – to će značiti da energija pobune nema kapacitet za promjenu. Često sam bio napadan zbog izostanka oduševljen beogradskim projektima poput opšte pomame za Sašom Jankovićem, na primjer, zatim Savezom za Srbiju, kasnije ”Jedan od 5 miliona”… Govorio sam da od toga nema ništa. Na kraju je ”Srbija protiv nasilja” pokazala ogromnu energiju na ulicama, koju su tzv. opozicione stranke ponovo uspjele da razore i uništie.

 

 

Očito nesvjesne da same nemaju snage da dovedu do promjena, zar tu energiju nisu prosule upravo organizacije koje spominjete, i to insistiranjem na distanci u odnosu na političke stranke? Studenti ponavlju grešku.

 

 

Ne ponavljaju. Otklon od tih i takvih opozicionih stranaka apsolutno je neophodan. Jer stranka je opoziciona samo ako nudi ideje različite od režimskih. Opozicione stranke o kojima govorimo i koje su zastupljene u parlamentu imaju gotovo identičan odnos prema Kosovu, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, sankcijama Rusiji…

 

 

Možda ga imaju i studenti.

 

 

Možda. Ipak, sasvim sam siguran da bi Vam opozicija dala isti ili odgovor radikalniji u odnosu na režim u slučaju da im postavite ova pitanja. Od takvih je partija, kažem, nužan otklon. Zašto nema prave opozicije, to je pravo pitanje. Ima pokušaja, ali nema rezultata. Koji mora biti brz i jasan. Rizikujući da opet budem proglašen za onoga koji kvari veselje, ipak moram reći: sve je lijepo, ali će, bez političke artikulacije, sve brzo i propasti. A propast protesta značila bi propast Srbije: gubljenje svake nade za narednih petnaestak godina.

 

 

Što je danas realnije: gubljenje nade ili promjene?

 

 

Niko ne zna šta sve može da izazove prevrat. Automobil koji se zaleti u studente mogao bi, recimo, da izazove eksploziju razorne snage; oluju posle koje ništa neće biti isto. Atmosfera je toliko naelektrisana i samo je pitanje kad će da eksplodira.

 

 

Zašto onda režim otvara novo žarište? Zašto Deklaracija o Vojvodini?

 

 

Zato što je najsigurnije otvoriti žarište tamo gdje ga nema. Ne možete da pogriješite: kažete – Vojvodina je Srbija, hoće da je otcijepe, ne mogu jer im mi ne damo.

 

 

Evo zašto je zločinac Mladić napravio genocid u Srebrenici

 

 

Da, ali ko sad hoće da se ”otcepi”? Sa velikosrpskim Beogradom nisu htjeli ”konjušari”, ”ustaše”, ”balije”, ”šiptari”, ”milogorci”… Evo, ispade da sad neće ni Srbi! Kako to objasniti?

 

 

Prije 35 godina, u Miloševićevo vrijeme kada je pravljena nacionalna distinkcija, izmišljen je izraz – autonomaši. Ta kategorija potire nacionalno. Ili ”separatista”, što takođe potire nacionalno. Jer niko ne pita koje su nacionalnosti ti ”separatisti”.

 

 

U vokabularu Miloševićevog, Koštunicinog, Đinđićevog, Tadićevog i Vučićevog režima, Srbi su politička grupacija okupljena oko političkog cilja. Priče o ”svetinjama”, o ugroženosti, o Jasenovcu, sve je to u funkciji političkog cilja. Iz perspektive vlasti u Beogradu ili u Banja Luci, Srbin je politička pripadnost. Ko god nije saglasan sa takvim stavom, nije Srbin, nego – etiketa. Znam da je naporno, ali ponekad bi trebalo saslušati Dodika. Kada kaže – mi nismo bosanski Srbi, nismo kosovski ili crnogorski Srbi, mi smo – Srbi, Dodik zapravo kaže da je Srbin samo onaj ko je saglasan sa hitlerovskom koncepcijom ”jedan narod, jedan vođa, jedna država”. Ko je za ”srpski svet”, taj je Srbin. Ko nije, nije Srbin. Zato ”Srbin”, a ne ”bosanski Srbin”. To je politička, ne etnička odrednica. Da je etnička, onda ne bi bilo ljutnje kad Bosance ovdje nazovemo ”prekodrincima”. Što oni jesu.

 

 

Što su?

 

 

Bosanci preko Drine. Koji, pritom, stalno zaboravljaju da se ”Marš na Drinu”, koji često sviraju, nekada svirao sa druge obale Drine, ne sa njihove. Jer njihovi su preci tada bili sa druge strane i nisu nosili zelene, nego plave uniforme. Kada se govori ratnim zločinima tog vremena počinjenim u Srbiji, piše da su to činili ”Njemci koji su govorili srpski”. Kakvi ”Njemci koji su govorili srpski”?! To su preci ovih prekodrinskih Srba, koji se danas po Bosni i Hercegovini busaju u srpske junačke grudi. Ali to je samo dio ukupnog falsifikata. A ukupni falsifikat je da su uniforme koje su nosili ratni zločinac Ratko Mladić i njegova ekipa zapravo kopije uniformi istorijskih neprijatelja njihovih predaka. U tom smislu, i ta tzv. RS i sve to na gomili ogromni je falsifikat. Zato je moralo da se napravi toliko zla, zato je morao da se napravi genocid.

 

 

Zašto?

 

 

Da bi se zatrpala laž, da bi se potopila u krv i time dobila na težini. U suprotnom, bila bi najobičnija šarada gomile šarlatana.

 

(SB)

INTERVJU NENADA ČANKA ZA “SB” POSLIJE KOJEG DODIK I VUČIĆ NEĆE MIRNO SPAVATI: “U Srbiji je napravljen sistem sličan Trećem Rajhu. Dodik kaže da je Srbin samo onaj ko je saglasan sa hitlerovskom koncepcijom”