Čovek koj je pobedio smrt na Titaniku

Ljudi su, poput Džeka Dosona kojeg je sjajno predstavio Leonardo Dikaprio, nasmejani dolazili u Sautempton spremajući se za putovanje iz snova.

Znali su da ih čeka nezaboravna plovidba od engleskog grada do Njujorka u najvećem i najluksuznijem brodu toga vremena.

Dok smo svi mi dobro upoznati sa tužnom sudbinom Džeka i Rouz, jedan momak, koji je obeležio istoriju tenisa, našao se na Titaniku te kobne noći 14. aprila, kada je brod udario u santu leda i nekoliko sati kasnije potonuo.

Ričard Noris Vilijams drugi se, sa ocem Čarlsom Dvejnom, nasmejan poput Džeka ukrcao u to čudo brodogradnje u francuskom Šerbur-Oktevilu, putujući iz rodne Ženeve u Radnor, Pensilvanija.

Sa 21 godinom je bio perspektivni teniser koji je u glavi imao plan da odigra nekoliko turnira po Sjedinjenim Američkim Državama, pre nego što počne da studira na Harvardu.

Nekoliko noći kasnije snovi su poput najtežeg sidra potonuli u ledenu vodu Severnog Atlantika kada je Frederik Flit, sa osmatračnice, u 23.40 po lokalnom vremenu primetio veliku santu leda. Kurs je odmah promenjen, kapetan Vilijam Murdok je pokušao da izbegne udar, ali nije uspeo – najpoznatiji brod ikada je potonuo, ponevši sa sobom više od 1.500 ljudi u ledenu smrt.

Tokom drame na Titaniku, Ričard je, napuštajući kabinu na palubi C u društvu oca, video člana posade kako pokušava da otvori vrata jedne od kabina u kojoj su bili zarobljeni putnici. Vilijams ih je razvalio, a spomenuti momak mu je zapretio da će ga prijaviti zbog nanošenja štete kompaniji u čijem je vlasništvu bio brod – Vajt Star Lejn.

Lutajući u pokušajima da pronađe spas iz smrtonosnog lavirinta hodnika, prostorija, restorana i paluba, tražio je svetlo sa čamaca za spasavanje, kako bi imao šansu da preživi. On je uspeo, ali njegov otac nije – mladi momak gledao je kako stariji Vilijams gine od udarca predjeg dela broda koji se prelomio.

Njega je talas bacio u okean, ali je on uspeo da dopliva do jednog od čamaca i, nakon mnogo vremena koje je proveo držeći se za bočnu stranu, konačno našao na suvom. Odmah je sa sebe skinuo težak natopljeni kaput i cipele, da bi mu stvari bile vraćene više od mesec dana kasnije, kada je pronađen skoro uništeni čamac za spasavanje.

U naletu adrenalina nije imao mnogo vreme da razmišlja o svemu što je izbegao, kao ni o tome da mu je zdravlje bilo ugroženo jer je mnogo vremena proveo u ledenoj vodi. Dobio je promrzline na nogama, pa je doktor sa Karpatije, broda koji je prvi pritekao u pomoć, naložio da mu obe budu amputirane.

Kroz glavu mu je prošla misao da više nikada ne bi zaigrao tenis i momentalno je odbio – svakodnevno je vežbao, jednostavno šetajući na svaka dva sata, što mu je pomoglo da se potpuno oporavi.

Nekoliko meseci kasnije rane su polako počele da zaceljuju, a on je sa Meri Braun osvojio prvu titulu na US openu, u mešovitom dublu. Dve godine kasnije savladao je Morisa Meklolina sa 2:1 u setovima i težak životni put dobio je srećan kraj u vidu pehara sa njujorškog Grend slema.

Do kraja karijere osvojio je isti trofej još jednom, u dublu je slavio na US openu i Vimbldonu, dok je ‘salataru’ u Dejvis kupu podigao zajedno sa Karlom Berom, kolegom iz reprezentacije koji je takođe preživeo tragičnu plovidbu.

Sjajna karijera ponovo je prekinuta već 1914. godine početkom prvog Svetskog rata, a Ričard Noris Vilijams II je, za izuzetnu službu u vojsci SAD dobio orden Ratni krst, kao i medalju Legije časti.

Po povratku sa fronta postao je uspešni banker u Filadelfiji, pre nego što je život okončao 1968. u Pensilvaniji, gde je 22 godine radio kao predsednik Istorijskog društva te savezne države.

B92