“Ramiz Berbić je čovek koji godinama, najčešće sam, protestuje i obeležava bitne memorijalne i protestne datume u Tuzli. On tako i pisanjem pesama leči svoje posledice rata. Bilo mi je bitno da idem prvi put baš s njim jer smo prijatelji i solidarni saborci”, kaže Jelena za “Slobodnu Bosnu”, te dodaje kako je marš za nju bio komemorativni iz poštovanja prema žrtvama, preživjelima i njihovim porodicama.

 

 

U mezarju Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari 11. jula konačan smiraj pronašlo je još 50 žrtava genocida počinjenog u ljeto 1995. godine na području Srebrenice. U tišini i krugu porodice u mezare su spušteni tabuti sa 50 nekompletnih tijela.

 

 

”Marš mira“ je dio programa u obilježavanju genocida u Srebrenci u kojem je u julu prije 27. godina ubijeno 8372 ljudi. Od 2005. godine kada je zvanično krenuo prvi “Marš mira” broj učesnika se povećavao kako iz naše zemlje, tako i iz regiona, ali i Evrope.

 

 

“Marš mira traje tri dana i učesnici pješače na stazi dugoj oko stotinu kilometara od Nezuka do Potočara. Tom trasom su Srebreničani u ljeto 1995. godine pokušavali doći do slobodne teritorije prilikom okupacije i zauzimanja “Sigurne zone Ujedinjenih nacija” Srebrenica od strane srpskih vojnih i policijskih formacija.

 

 

Ilustratorica, dizajnerica i aktivistkinja iz Beograda Jelena Jaćimović ovog 11. jula je bila jedna od učesnica “Marša mira” kojim se kretala u društvu aktiviste Ramiza Berbića iz Tuzle.

 

 

 

 

“Ramiz Berbić je čovek koji godinama, najčešće sam, protestuje i obeležava bitne memorijalne i protestne datume u Tuzli. On tako i pisanjem pesama leči svoje posledice rata. Bilo mi je bitno da idem prvi put baš s njim jer smo prijatelji i solidarni saborci”, kaže Jelena za “Slobodnu Bosnu”, te dodaje kako je marš za nju bio komemorativni iz poštovanja prema žrtvama, preživjelima i njihovim porodicama.

 

 

Nisu imali slobodu niti pojam gdje će završiti

 

“Odrastala sam na planini i često sam tamo išla s mojima, ali ni jedan način života ili priprema ne mogu da vas pripreme na taj put kojim se kretao Marš smrti. Vraćaš se unazad, kroz vreme i prostor, približavaš mestu odakle su svi ti ljudi bežali da bi preživeli. U tri dana imaš sve što ti treba – i podršku, i vodu, i pomoć, i solidarnost meštana i ljudi koji idu uz tebe zajedno. Ti ljudi tada to nisu imali, a što je najtužnije – nisu imali slobodu i sve svoje najmilije uz sebe, niti pojam gde će završiti. Znam da je marš protestni, ali je meni bio najviše komemorativni – iz poštovanja prema žrtvama, preživelima, porodicama, mojoj drugarici Amri Begić Fazlić i njenom ocu, mom drugu Ahmedu Ustiću – Brici i njegovom ocu. Na Marš ću nastaviti da idem”, istakla je Jaćimović.

 

 

Ona je imala želju krenuti na “Marš mira”, i to je uspjela ove godine što je velika stvar za mladu osobu koja dolazi iz Srbije.

 

 

“Ove godine sam na “Marš mira” pošla konačno, nakon dve godine velike želje, sa drugom Ramizom Berbićem koji je taj protestni marš prelazio 16 puta – po jednom čak i iz Dubrovnika i Zagreba. Pokreću me sve antiratne aktivistkinje i aktivisti koji su tokom prethodnih decenija vodili borbu za mir i protiv rata. Kao dete rođeno 90-ih ja ne smem dopustiti da moje jedino nasleđe bude ono što mi je dato i što je drugima oduzeto – moje je, kao i svakog pojedinca i pojedinke u društvu, da se borim da se rat, nasilje i ostali korov patrijarhata nikome i nikada ne ponove. U okvirima onoga što znam da radim – dajem sve od sebe”, kaže ona.

 

 

Kada se dogodio genocid u Srebrenici 1995. godine, naša sagovornica je imala tri godine. Za obim ovog zla u BiH više je saznala prije šest godina kada je pogledala video u kojem Amra Begić Fazlić, žena koja je preživjela genocid u Srebrenici, priča o svom ocu i djedu koji su ubijeni. To je inspirisalo umjetnicu Jaćimović da stvara. Prirediila je izložbu ilustracija“ArchiWar: Priče i sjećanja o genocidu u Srebrenici“, koju je nakon Beograda predstavila i u Srebrenici.

 

 

 

 

“Pre samog otvaranja prošle godine izložba je i simbolički poklonjena “Memorijalnom centru Srebrenica-Potočari – Spomen obilježju i mezarju za žrtve genocida iz 1995. godine”, pojasnila je ona.

 

 

“Svi mi sa ove dobre strane istorije ne možemo živeti udobno”
Neposredno nakon ove izložbe angažirana umjetnica Jaćimović je rekla: “Htela sam da, u okviru svojih mogućnosti, bacim svetlo na ljude koji nisu samo broj. Oni i one su imali živote pre jula 1995. godine.”

 

 

Pitali smo je da li ima problema zbog svog djelovanja, te da li ima podršku prijatelja, odnosno školskih drugova iz generacije? Umjetnica i aktivistkinja Jaćimović ističe da ne može utjecati na svijest kod drugih ako ne krene od sebe.

 

 

“Ne mogu da utičem na menjanje svesti kod drugih, ako to ne započnem kod sebe. I tako krećem u svaku temu, crtež, temu koja me se tiče. Svi mi sa ove dobre strane istorije ne možemo živeti udobno jer sam pokušaj da razumemo ubijane, ugrožene i potlačene u klerofašističkim i autoritarnim društvima dovode do toga da i mi delimo delić iste te sudbine. U aktivizmu se ne može biti ušuškan i bezbedan jer je to onda samo performativno.

 

 

Dokle god je nekom drugom gore nego meni i ja to vidim – ne mogu i ne smem da živim privilegovano. Moji prijatelji i prijateljice su iz sveta novinarstva, aktivisti, pravosuđa, ljudskih i manjinskih prava, LGBTIQ aktivisti, nezavisni umetnici, muzičari i slično – dok sam svoju generaciju odavno izgubila negde uz put”, objasnila je Jaćimović.

 

 

Podsjetimo da je prošle godine sud u Hagu Ratku Mladiću potvrdio doživotni zatvor za genocid i ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Krajem prošle godine, tačnije u Beogradu je došlo do incidenta koji je odjeknuo regijom kada je 9. novembra veličan osuđeni ratni zločinac Mladić oslikavanjem njegovog lika na zidu jedne zgrade u Njegoševoj ulici. Tom prilikom Jelena Jaćimović je skupa sa aktivistkinjom Aidom Ćorović privedena nakon što su bacile jaja na spomenuti mural, odnosno crtež zločinca Mladića.

 

 

Kaže da nije mogla samo da stoji i posmatra taj crtež na uglu Njegoševe i Ulice Alekse Nenadovića. Naglasila je ovaj crtež nije mural.

 

 

Došli smo do vremena kad se zabranjuju filmovi

 

“Rekla sam već da nisam mogla da stojim i da gledam u to. Taj akt je nenasilni vid protesta i pokazao je nesklad u relaciji: ratni zločinac – država i policija – šta građani žele/ne žele na zidu – otkazivanje skupa gde se to uklanja na Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma – hapšenje zbog bacanja jaja – odnos države i policije – bizarni prekršajni postupak. I to nije mural. Već sam objašnjavala zašto. I ne samo ja, već i mnogi ulični umetnici i istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Pekić. Volela bih kad bi i mediji nekad obratili pažnju šta radnici u kulturi i umetnici govore da se to zašto nije mural ne bi objašnjavalo sto puta”, pojasnila je ona.

 

 

Jelena Jaćimović

 

 

Na kraju razgovora smo se dotakli i činjenice da film bh. redateljice Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida?“ koji je 2021. godine proglašen najboljim evropskim filmom još uvijek nije prikazan u Beogradu, naša sagovornica je kratko rekla:

 

 

“Došli smo do vremena kad se zabranjuju filmovi, a dolazimo opet i do vremena kad će se spaljivati knjige. Eto tako gledam”, zaključila je ona.

 

 

(Razgovarala: Sanela GOJAK)

 

(SB)

AKTIVISTKINJA I UMJETNICA IZ BEOGRADA JELENA JAĆIMOVIĆ, UČESNICA “MARŠ MIRA 2022.” ZA “SB”: “Moje je da se borim da se rat, nasilje i ostali korov patrijarhata nikome i nikada ne ponove”