Neda Arnerić urezala se u memoriju brojnim filmskim ulogama, od one prve u „Snu”, preko „Ko to tamo peva”, „Užičke republike”, „Varljivog leta”, pa sve do rola u novijoj produkciji. I nije samo izazivala aritmiju Balkanaca, već je to uspjela i u inostranstvu.
Malo je onih koje vijest o nesreći Nede Arnerić nije pogodila. Odgovor na pitanje zašto je to tako i zašto je ona simbol jednog vremena, možete pronaći i u razgovoru koji je za Nedeljnik s njom vodio Branko Rosić.
Pročitajte veliki, možda i jedini intervju Nede Arnerić u kom je ovako otvoreno govorila o sebi…
Tamo negde krajem devedesetih, nekoliko godina od raspada Jugoslavije i kada je počelo mikrootopljavanje na prostorima bivše SFRJ, rađene su razne ankete na asfaltu i trotoarima eksdomovine. Među njima je bilo i pitanje o najvećim asocijacijama na bivšu zemlju, a najčešće su se pominjali „Politikin zabavnik”, „kokta”, „eurokrem” i… Neda Arnerić. Tada je i potvrđeno da je beogradska glumica najveći zajednički sadržalac sećanja i asocijacija bivših Jugoslovena na bivšu zemlju.
Neda Arnerić, čudo od deteta i Širli Templ samoupravnog socijalizma, urezala se u memoriju brojnim filmskim ulogama, od one prve u „Snu”, preko „Ko to tamo peva”, „Užičke republike”, „Varljivog leta”, pa sve do rola u novijoj produkciji. I nije samo izazivala aritmiju Balkanaca, već je to uspela i u inostranstvu, ulogom u čuvenom američkom detektivskom blokbasteru „Šaft”, kada su je fanovi proglasili za najlepšu heroinu u avanturama afroameričkog detektiva.
Dok sam dolazio do vas, video sam da je marka lifta „šindler”. To me je asociralo na film „Šindlerova lista”… Da li možda imate jevrejske korene?
Nažalost nemam, ali volela bih da imam. Čak smo istraživali nešto i postoji mogućnost da je prabaka po maminoj liniji Jevrejka. Zvala se Gabrijela Sam i sećam se da sam saznavši to rekla: „Jes, ipak imam malo jevrejske krvi.” Poštujem taj narod.
Večeras imate predstavu. Da li osam sati pre izlaska na stejdž BDP-a i dalje imate strast ili vas mrzi da večeras igrate tekst po ko zna koji put?
Ima strasti. Igram u dve predstave i jedna se igra pet, a druga sedam godina. To je deo mog života i ne znam šta ću da radim kada „uginu” te dve predstave. Uvek mi je srećan i svečan dan kada imam predstavu. Ne odrađujem, još nisam izgubila radost igranja i svaki put tumačim tekst na neki nov način koji samo ja znam. Milimetarska promena u liku da mi ne bi dosadilo jer ga toliko dugo igram.
Imate li rituale? Kada ćete večeras krenuti u pozorište?
Nemam rituale. Normalno krenem sat ranije da popričam sa kolegama. Posle toliko godina bavljenja ovim poslom izgubila sam rituale. Inače, imala sam ih. Sećam se vrlo dobro svoje prve uloge u pozorištu, kada nisam ustajala iz kreveta ceo dan i niko nije smeo da me potraži. Zabranjena je bila komunikacija sa spoljnim svetom. Imala sam toliku tremu da se ne sećam ničega odte večeri. Kao mlada sam imala užasnu tremu u pozorištu. Vremenom se trema izgubila i stekla sam ipak neko samopouzdanje. Imam ga u malom prstu, a već je i bilo vreme.
Gledao sam vas sinoć na Jutjubu u američkom detektivskom filmu „Šaft”. Pravili ste društvo jednom od najpoznatijih filmskih detektiva…
I ja ga ponekad pogledam i sa nostalgijom se setim tog perioda svog života. Pomislim: „Kako si ti stigla u celu tu priču?” Trgnem se nad sopstvenim životom. Pitam se kako sam dobijala tolike uloge, da li sam bila pod srećnom zvezdom ili pod nesrećnom zvezdom u momentima… Bilo je mnogo i razočaranja i pauza u karijeri i odustajanja. Razmišljanja da to dobro ne radim i da nisam dobar glumac. Sve sam prošla kroz tih 45 godina rada.
Ali ste na forumu proglašeni i za najlepšu glumicu koja se pojavila u ovoj storiji o čuvenom američkom detektivu…
Bila sam u inostranstvu i imala sam svoje agente za Francusku, Nemačku, Italiju… I baš u Italiji je rađena audicija za tu ulogu u „Šaftu” i agent me je poslao na nju. Izabrali su mene. Nisam se baš mnogo „raspadala” od želje za inostranim uspehom i valjda se to zato i dešavalo. Znate, kad se nešto grčevito želi i kad si strašno ambiciozan, to je onda veoma opasno jer kad se izmakne, čovek neminovno potone. A ja sam to doživljavala kao trku bicikala. U to vreme sam vozila bicikl po Novom Beogradu i bila klinka koja se zaljubljuje u neke muzičare i u isto vreme glumi u „Šaftu u Africi”.
Da li imate muziku iz „Šafta” na ploči, kaseti, CD-u?
Imala sam ploču sa muzikom iz prvog „Šafta”. Ajzak Hejs. Slušala sam ga tada. Ali u jednom nastupu ludila sam sve ploče poklonila i sad mi je žao zbog toga.
Ako se pojavite u „Šaftu”, da li su vam otvorena sva vrata? Zašto ste zapravo prekinuli inostranu karijeru i vratili se u Jugoslaviju, u Beograd?
„Šaft” mi je bio sedmi ili osmi film u inostranstvu i nalazila sam se pred pitanjem da li ću nastaviti svoj život u Beogradu. Tada sam se zaljubila i udala. Mogla sam da sedim na dve stolice, ali sam osećala da mi se jedna od njih izmiče, a ta stolica je bila inostrana karijera. Agenti su tražili da sam stalno „na izvol'te”. Meni je sve to bilo komplikovano, a nisam mnogo ni verovala da ću napraviti veliku karijeru u inostranstvu jer sam videla da su oko mene isto tako mlade, lepe i talentovane glumice ali, za razliku od mene, i užasno ambiciozne. Shvatila sam da nemam tu ambiciju i da ne mogu da žrtvujem privatni život i presekla sam. Rekla sam: „Ostajem u Beogradu”. I udala sam se. Nema ružnih iskustava iz međunarodne karijere. Nije stiglo da mi se desi ništa ružno, a desilo bi mi se, osećam.
Tada sam se zaljubila i udala. Mogla sam da sedim na dve stolice, ali sam osećala da mi se jedna od njih izmiče, a ta stolica je bila inostrana karijera. Agenti su tražili da sam stalno „na izvol'te”…
Pobegli ste na vreme…
Da. Pobegla sam na vreme, u momentu kada sam osetila da je to ozbiljan zalogaj za mene i da nisam baš neko ko je spreman da se odrekne mnogih stvari, a pre svega čokolade. Bila sam malo buckasta i znam da su svi reditelji tražili da oslabim. Obećam da ću oslabiti do sledeće audicije ili filma, ali pojavim se još bucmastija. Ili potpišem ugovor za film u Engleskoj „Divna plava kosa”. Film se snima u septembru, a ja se tokom leta ošišam na dva santimetra i potpuno zaboravim na obaveze prema ozbiljnoj producentskoj kući. Kada sam se pojavila na snimanju, čovek je hteo da me ubije. Reditelj je spremio periku, prepravio scenario da kao može i sa kratkom kosom.
Koji su bili glumci i režiseri u inostranoj karijeri?
U Francuskoj sam igrala sa tada velikom zvezdom Morisom Roneom. U Italiji sam glumila sa Đankarlom Đaninijem, koji je napravio svetsku karijeru, kao i sa Vitorijom Gasmanom. To su bili počeci. To je vremeBrižit Bardo i Alena Delona.
Ponekad mi se učini da ste bili nonšalantni u karijeri. Kao da vam se sve moglo i po principu „ako bude nešto okej, a ako ne, onda je opet okej”…
Pa tako je i bilo. Valjda smo svi bili spokojniji. Mladi ljudi, a pogotovo mi zreliji, načeti smo opštom nesrećom u koju je upao naš Balkan. Nesrećom u kojoj ljudi često nemaju šta da jedu. Toga nije bilo u vreme moje mladosti. Bili smo nonšalantni i opušteni. Ko zna kako bih se danas ponašala. Da mi je danas 20 ili 18 godina, pa mi se ukaže prilika da odem u Australiju ili na Novi Zeland, mislim da bih išla i da bih sve ambicije iskopala u sebi da ostanem tamo i uspem. I sigurno bih oslabila i pustila kosu zbog uloge.
Ali spokojan život vam je dozvolio da jedete čokoladu i da se šišate uprkos naredbi producenata…
Imali smo luksuz da biramo da li ćemo ovako ili onako. Da li ćemo u svet ili kod kuće. Hoćemo li minić ili ćemo šorts. Hoćemo li na premijeru na Dubrovačke letnje igre ili u Trst da kupimo cipele. I jedrili smo i skijali smo. Putovali smo i imali smo. Nismo razmišljali o finansijama kao o problemu. Strašno se promenio način života, a nije prošlo baš mnogo vremena.
Danas živimo stihijski. Žao mi je omladine. Često kažem: „Bože, deco, šta da vam radim kada se niste ranije rodili.” Kažete da su mi mnoge stvari u karijeri padale s neba. Danas imate veliku ambiciju među mladim glumcima. Oni se žderu jer nema dovoljno posla. Malo je pozorišta, uloga i sve je tanje i slabije. Filmovi se snimaju na o-ruk. Snimiti film u ovoj zemlji je čudo i zapanjim kako je neko uspeo da sakupi novac i snimi dobar film. To su poduhvati koji nisu bili 60-ih i 70-ih godina. Tada se snimalo 35 filmova godišnje. Lepa brojka. A sad pet ili šest. Sad je štap i kanap i to se vidi. U moje vreme, ljudi su se spremali za film po pet godina. Tri godine se pisao scenario, a dve godine produkcija priprema film. Drago mi je što sam zakačila 60-e, 70-e, 80-e.
Da mi je danas 20 ili 18 godina, pa mi se ukaže prilika da odem u Australiju ili na Novi Zeland, mislim da bih išla i da bih sve ambicije iskopala u sebi da ostanem tamo i uspem. I sigurno bih oslabila i pustila kosu zbog uloge
Kada ste upisivali istoriju umetnosti, izjavili ste da vam je potrebna diploma za crne dane. Da li ste imali egzistencijalne krize?
Kako da nisam. Imala sam. Ostanem bez ijednog filma, televizijske uloge… Bila sam slobodni umetnik. Bila je frka kada mi ostanu samo dve predstave da igram. Ali izvukla sam se i preživela. Sve to nije bilo ozbiljno kao danas. Znala sam da neću umreti od gladi jer ima da se pozajmi. Tu su tata, mama, baka. Ako nemaju oni, imaju prijatelji. Danas niko nema i svuda je frka i ako vam se nešto desi, gde da tražite pomoć. I država je o nama brinula, pa smo dobijali i stanove. Ja sam u dvadeset i drugoj godini imala svoj stan, koji sam dobila od države. To su stvari koje se danas ne događaju ni na planeti.
Mladost vam je obeležio Rovinj, u kome se iskradate noću i slušate rokenrol bendove „Siluete”, „Crvene koralje”… A da li vam je tinejdžerski period prolazio uz „Stonse”, koji su završili trijumfalnu turneju?
Bila sam fan „Bitlsa”. To mi je bila prva ploča i najveća uzbuđenja dešavala su se u to vreme. Kupila sam prvu ploču, tergal suknju i mornarski džemper. Muzika nije mogla da se preskoči ako ste letovali u Rovinju.
A da li ste duvali u Rovinju?
Pa naravno. Rovinj je bio glavni za sve. Bio je odskočna daska za sazrevanje. Prva cigareta, prva duvka, prvi poljubac, prvi dečko, prvo veliko svađanje sa roditeljima zbog dužeg ostanka napolju od propisanog.
Voleli ste muzičare…
Svaki mesec sam menjala muzičare u koje sam se zaljubljivala. Prvo je u mom životu bio Zoran iz „Crnih bisera”, pa Đani iz „Zlatnih dečaka”, pa Viktor iz „Robota”, pa Dražen iz „Crvenih koralja”. Svih sam se setila, hahaha, bravo, Nedo.
To nisu bile veze?
Ne, samo zaljubljivanja. I danas se družimo.
Da li su vam se kasnije udvarali muzičari? Bili ste u filmu o „Bijelom dugmetu”…
To su mi bile neostvarene ljubavi.
Bregović?
Sviđali su mi se i Bregović i Čolić.
A da li bi njih dvojica imali šanse da su „krenuli” na vas?
Hahaha. Ma nisu me gledali. Posmatrali su me kao klinku.
Nemoguće da neko ne gleda Nedu Arnerić…
Mislim da me u „Bijelom dugmetu” niko nije gledao. Sviđao mi se Goran Bregović. I Zdravko Čolić mi se sviđao, ali smo na kraju postali drugari.
Čola je je znao da vam se sviđa?
Čolić je pretpostavljao. Bila sam možda i pomalo otvorena. Ali imala sam kompleks što sam najmlađa. I dodavala sam godine. Gledali su me kao klinku i nisu me uzimali za ozbiljno. Verujem da je „Bijelo dugme” mislilo: „Šta će nam ova klinka da nam se kači na vrat?” A ja sam bila klinka sa ozbiljnim zanimanjem. Sa filmskom biografijom od šest i sedam filmova.
Mislim da me u „Bijelom dugmetu” niko nije gledao. Sviđao mi se Goran Bregović. I Zdravko Čolić mi se sviđao, ali smo na kraju postali drugari
Bila je fama da su se u bivšoj Jugoslaviji u svim kasarnama JNA prodavala ogledala sa vašom slikom na poleđini. Ne možete da izbegnete činjenicu da ste bili s**s-simbol.
Nisam ništa činila da to postanem. Nisam odrađivala foto-seanse sa čuvenim fotografima. Nisam se slikala u izazovnim pozama. Stalno sam se trudila da budem ozbiljnija nego što sam zaista bila. To je problem mladosti. Oni mene stavljaju u kontekst s**s-simbola, a ja bih da glumim Antigonu. Imala sam kompleks od tog smeštanja u s**s-simbol. Hoću i ja da budem ozbiljna glumica i da igram karakterne role. Da budem ružna na filmu, hoću da budem sa debelim obrvama i brkovima pa sam kao takva u nekim ulogama bila srećna. Kao u predstavi „Kir Janja”, koju je režirao Dejan Mijač. Igram Katicu, a Milena Dravić maćehu. Mislim kako da poružnim, jer sam nesrećno i zapostavljeno dete u „Kir Janji”. I onda su mi nacrtali brčiće i stavili crnu periku, koja me je ogrubela. Bila sam željna takvih uloga.
A ljudi su bili željni vas kao s**s-simbola pa su punili bioskope da bi vas gledali u Zafranovićevom erotskom remek-delu „Praznik kurvi”.
„Praznik kurvi” je film koji govori o erotici, o erosu koji je deo svačijeg bića i koji ponekad podivlja u avgustovskoj morskoj noći. Ostrvo, vrućina, zrikavci, upeklo sunce, ljudi koji su obamrli od fjake koja ih drži i koji se bacaju u zagrljaj nenadano. Sve je puno naboja u tom filmu.
Da li ponekad odgledate na Jutjubu delove „Praznika kurvi”?
Ne, priznajem da baš ne… „Praznik kurvi” sam često puštala tokom rata zato što nam je bilo uskraćeno to more, Dalmacija, a film počinje tom divnom muzikom i slikom Hvara u svitanje. Tokom rata sam početak tog filma vrtela dosta često. Zbog očaja jer se sve raspalo i što su uspeli totalno da nas poremete. Kao i kad sam bila u Makedoniji. Pustili su odlomak iz filma „Delfina” i ja sam pred punom dvoranom grunula u plač. Nisam mogla da se zaustavim jer je ta zemlja već bila uništena. Bila sam veliki Jugosloven i mnogo sam patila. Htela sam da dignem ruke od svega, da otputujem na Novi Zeland.
Nastavak intervjua pročitajte OVDJE.