Mogao bih, kažem, do Vidovdana, ali shvatili ste. Rezultat davnog, zaboravljenog srpskog kurčenja bio je pet miliona izbeglica i stotinu i pedeset hiljada ubijenih, od čega trideset pet hiljada samih Srba. Zašto dakle “neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu”? Pokušaću da objasnim šta je moguće jednostavnije: zato.

Piše: Boris DEŽULOVIĆ

Ovo vrijeme treba da iskoristimo da u svom programu objedinimo srpski narod i kažemo šta hoćemo u ovim decenijama i ovom vijeku koji dolazi. Zašto neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu?”

Ove istorijske reči izgovorio je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u govoru na svečanoj akademiji povodom rođendana Republike Srpske 9. januara. I tačno se na Miloradovom licu video ponos kako se to lepo setio. “Jedna država za jedan narod.” Zašto dakle “neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu”?

Pokušaću da objasnim šta je moguće jednostavnije. Ne znam, naime, gde je čiča Mile bio poslednjih tridesetak godina, ne znam imaju li u Laktašima internet, televizor ili barem trafiku, ali mnogo bi se iznenadio kad bi – sve tražeći onu, kako reče, “jednu državu za jedan narod” – tamo kod Bijeljine prešao Pavlovića most: ne samo da Srbi mogu da imaju “jednu državu za jedan narod”, nego je već imaju: pravu pravcatu “jednu državu za jedan narod”, sa sve grbom, zastavom, fudbalskom reprezentacijom i Ustavom koji lepo u tački jedan kaže da je to “država srpskog naroda”! Štaviše, iz praktičnih razloga – da ne bi naš Mile prešavši Pavlovića most pomislio kako je to norveška, vijetnamska ili, daleko bilo, šiptarska država – ta se srpska “jedna država” upravo tako i zove: Republika Srbija.

Sem, dabome, ako čiča Mile nije mislio na “jednu državu za vasceo jedan narod gde god ga ima”. U kom slučaju još jednom, šta je moguće jednostavnije: ne samo da “jednu državu za vasceo jedan narod gde god ga ima” čiča Milini “drugi narodi” nemaju, nego je nema – niti je ikad imao – nijedan narod u celokupnoj istoriji čovečanstva. Čak i čiči Hitleru – koji je onomad rešio da “u svom programu objedini nemački narod i kaže šta hoće u ovim decenijama i ovom veku koji dolazi”, pa programom “Jedna država, jedan narod, jedan vođa” osvojio celu Evropu – na kraju je van granica te “jedne države” ostalo nekoliko miliona Nemaca: živ se polomio čiča Miloradolf da ih sve ugura u Treći Rajh i republiku švapsku, a samo u Americi ostalo mu milion i po Nemaca!

Ideja “Svi Srbi u jednoj državi”, kako vidimo, nije nova. Iznenadiće se možda firer iz Laktaša, ali nije nova čak ni među Srbima. Četrdesetak godina pre čiča Mile tu su se stvar – “zašto Srbi ne mogu?” – jednako zapitali i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pa rešili da “u svom programu objedine srpski narod i kažu šta hoće u ovim decenijama i ovom veku koji dolazi”.

U septembru 1986. najučenije su srpske glave olizale tako plajvaze i napisale Memorandum u kojemu su poručile kako “srpska nacija nije dobila pravo na vlastitu državu”: “Delovi srpskog naroda u drugim republikama nemaju prava da se služe svojim jezikom i pismom, da se politički i kulturno organizuju. Jedino srpski narod nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije. Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo.”

Sve po smernicama mudrih glava iz SANU, posla se dohvatio jedan partijski ćato, ne znam hoće li čiča Mile da ga se seti, Slobodan Milošević se zvao čovek. Već u leto 1989. on je ovako skicirao “program objedinjavanja srpskog naroda”: “Kosovska legenda ujedinila je ceo srpski narod rasut širom Jugoslavije. Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.” Svoj program lepo je objasnio u januaru 1991.: “Što se tiče srpskog naroda, on želi da živi u jednoj državi. Zato je svaka podela na više država, koja bi odvojila delove srpskog naroda koji žive u više suverenih država, po našem mišljenju neprihvatljiva, odnosno, da budem precizniji, na to ne može ni da se pomišlja.” Dva meseca kasnije, ovako je zamislio dalji tok događaja: “Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome, suštinska, državna pitanja. A granice, kao što znate, uvek diktiraju jaki.”

Miloševićev program “Svi Srbi u jednoj državi” podeljen je onda operativcima na terenu. Ovako ga je u maju 1990. razumeo stanoviti Mirko Jović, predsednik nekakve Srpske narodne obnove: “Ako ikada budemo imali pravo da odlučujemo u svojoj državi, niko neće moći da se izjasni kao Makedonac, musliman ili Crnogorac. Oni mogu da se izjasne i kao vanzemaljci, ali to neka zadrže za sebe. Mi znamo da su oni Srbi.”

“Zalažemo se za Srbiju koja obuhvata prvo sadašnju teritoriju Srbije, zatim Baranju, Makedoniju, odnosno Južnu Srbiju, i Crnu Goru. Sem toga, tražimo pripajanje Srbiji istorijskih i etničkih zemalja našeg naroda u Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Lici, na Kordunu, u Baniji i u Kninskoj krajini”, govorio je neki Vuk Drašković, a takav stav ovako je oktobra 1990. formulisao drugi jedan, teško da je Mile čuo za njega, Vojislav Šešelj mu beše ime: “Naš stav je savršeno jasan. Mi se zalažemo za obnovu srpske države na Balkanu, države koja će ujediniti sve srpske zemlje: današnju srpsku federalnu jedinicu, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu i srpsku Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Slavoniju i srpsku Baranju.”

Posao objedinjavanja Srba na kraju je, dabome, poveren vojsci. “Sve srpske zemlje i srpski narod moraju da budu u jednoj državi. A vi ako to ne budete omogućili diplomatski, mi ćemo ratom omogućiti to. I biće krvi do kolena”, lepo je, pomalo i pesnički, objavio komandant Novosadskog korpusa Vojske Jugoslavije general Andrija Biorčević.

Mogao bih ovako do Vidovdana, ali razumeli ste, pa se nadam da je razumeo i čiča Mile. Ideja “Svi Srbi u jednoj državi”, međutim, ne samo da nije nova među Srbima, nego nije nova čak ni među Milinim Srbima u Bosni i Hercegovini.

“Srbi ne smeju, ni po koju cenu, odustati od vekovnog cilja: da žive u jednoj državi. Taj ideal nema cenu. Makar ostali sami na svetu ili protiv celog sveta”, još aprila 1992. pevao je, na primer, Gojko Đogo, pesnik iz Ljubinja. “Hteo bi da obznanim srpskom narodu da ćemo ispraviti sve nepravde u odnosu na granice koje je zacrtao Josip Broz, iz dosade, svojim prljavim prstom. Jeftino je Hrvatima i Muslimanima dao srpske zemlje. Teraćemo ih sve do Zagreba ako treba. Osveta nam je u krvi i u zakletvi”, oktobra 1991. pretio je gradonačelnik Trebinja, stanoviti Božidar Vučurević. “Nema te sile koja može da nas spriječi da stvorimo srpsku državu. Osim Boga, a Bog neće, jer Bog je na našoj strani”, u martu 1993. govorio je neki, istorija će mi oprostiti ako mu nisam dobro upamtio ime, Radovan Karadžić. A da je Bog na srpskoj strani, svedočio je tih dana Amfilohije Radović, sam mitropolit crnogorsko-primorski: “Kičmena moždina ujedinjenih srpskih zemalja već se zna i ona se ponovo oblikuje, a to je Srbija i Crna Gora, zatim istočna Hercegovina, dobar deo Bosanske Krajine, Srpska Krajina…”

Meni lično najdraži je primer, možda će se čiča Mile barem njega setiti, Momčila Krajišnika. Taj je Momčilo, eto, u jednom govoru pre trideset jednu godinu rekao da “srpski narod pred sobom ima dvije opcije: da se politički bori, da maksimalno postignemo u ovo današnje vrijeme kao prvoj etapi, ili da prekinemo razgovore i idemo u ono što smo vjekovima radili, da silom osvajamo svoje teritorije”. “Imamo šansu”, objasnio je čiča Momčilo, “da sačuvamo srpski narod u jednoj državi, da sačuvamo sav srpski narod u Bosni i Hercegovini i da bude sastavni dio srpskog carstva”.

Nije to, kako rekoh, ništa revolucionarno novo, ali retko je zabavna činjenica da je čiča Momčilo svoju ideju o “srpskom narodu u jednoj državi” i Srbima u BiH kao “sastavnom dijelu srpskog carstva” izneo na istoj onoj skupštini srpskog naroda u BiH čiju je trideset prvu godišnjicu kao rođendan Republike Srpske ovoga 9. januara slavio čiča Mile. Potpuno jednako kao onomad čiča Momčilo, iznenada je, eto, Mile otkrio kako “imamo šansu da sačuvamo srpski narod u jednoj državi”, pa – kao da se baš ništa u istorijskom međuvremenu nije desilo – stao bulazniti kako “ovo vrijeme treba da iskoristimo da objedinimo srpski narod”.

Mogao bih, kažem, do Vidovdana, ali shvatili ste. Rezultat tog davnog, zaboravljenog srpskog kurčenja bio je pet miliona izbeglica i stotinu i pedeset hiljada ubijenih, od čega trideset pet hiljada samih Srba.

Zašto dakle “neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu”?

Pokušaću da objasnim šta je moguće jednostavnije: zato.

(Novosti)

Related posts:

TAKO MI MERHAMETA! Na višemilionske pronevjere u „Merhamtu“ reagirali reis Kavazović, Dalida Burzić i VSTV ! SRĐAN PUHALO ZVONI NA UZBUNU: “Šutnja o ratnim zločinima otvara prostor za nove ratove…” FELJTON; XAVIER BOUGAREL “NADŽIVJETI CARSTVA”: Kako je panislamistička struja u SDA “reislamizirala” Armiju RBiH, društvo, čak i Islamsku zajednicu, pa odbrambeni rat pretvorila u džihad? DUBINSKA ANALIZA AVDE AVDIĆA: O gradonačelniku i čistoći političke borbe: Lovci iznad Mostara SVEMU JEDNOM DOĐE KRAJ: Doboj postaje „živo blato“ iz kojeg će se Sanja Vulić i Boris Jerinić teško izvući; Slijedi im… KOLUMNA AVDE AVDIĆA: Zoran Milanović je u UN-u potvrdio sve Komšićeve optužbe AVDO AVDIĆ UPOZORAVA BAKIRA IZETBEGOVIĆA: Bez krune, na partiju šaha sa Aleksandrom Vučićem; Bakirova barka za spas Milorada Dodika KOLUMNA AVDE AVDIĆA: Ko je ubijao u Dobrovoljačkoj? AKADEMIK ESAD DURAKOVIĆ: “HAZU u funkciji agresivne politike prema BiH” U čemu griješi međunarodna zajednica u BiH? Frapantno je kako ne razumiju šta je uzrok, a šta posljedica!

Powered by YARPP.

BORIS DEŽULOVIĆ; SVI SRBI NA JEDNOM MJESTU: “Ne znam gde je čiča Mile bio poslednjih tridesetak godina, ne znam imaju li u Laktašima internet”