Bajin opus nije mogao da prođe bez kolevke srpstva, najskuplje srpske reči, 15 procenata srpske duše, svete zemlje, ukratko – Kosova. Ko šta radi, srpski pevač brani Kosovo stihom, iz bijela grla i dubine napaćene duše. Ne brani se Kosovo samo metkom u dečju glavu, hladnjačom i masovnom grobnicom, nego i pesmom.

 

 

Piše: Tomislav MARKOVIĆ

 

Svaki veliki politički i društveni pokret ima i svoju zvučnu podlogu. Kad je krajem osamdesetih Slobodan Milošević organizovao Antibirokratsku revoluciju i “spontana” okupljanja građana koji su se volšebno pretapali u naciju, pevale su se razne prigodne pesme. Među nacionalnim budnicama posebnu popularnost uživala je pesma neznanog autora “Ko to kaže”.

 

 

Na svakom mitingu za učvršćivanje Miloševićeve vlasti, homogenizaciju stanovništva i pripremu za rat pevali su se stihovi “Ko to kaže, ko to laže / Srbija je mala? / Nije mala, nije mala – / triput ratovala” i tako dalje. Pesmi je nakalemljen i dodatak, u skladu sa novim ratnohuškačkim okolnostima: “I opet će, i opet će / ako bude sreće”, a bilo je i pravoslavnih varijacija tipa ““I opet će, i opet će / ako Bog da sreće”.

 

 

Sreće je bilo, da li je došla od Boga, đavola ili od pomahnitalog šovinizma sa primesama fašizma nije nam poznato, ali Srbija je svakako povela četiri besmislena rata i sva četiri izgubila u periodu od 1991. do 1999. godine, čime je postavila svetski rekord dostojan Ginisa. Pridev “besmislen” treba uzeti sa rezervom. Ratovi su bili besmisleni za svaku razumnu osobu, ali su imali itekako smisla za Miloševića, njegovu kliku na vlasti, Šešelja i njegovo osoblje, silne ratne profitere, vikend četnike, kontroverzne biznismene, kojekakve nacionalno svesne intelektualce i pisce, krupne lopove, pljačkaše leševa, specijalne jedinice za belu tehniku i ostale bitange koje su se napljačkale i napravile karijere na nesreći i stradanjima nevinih ljudi.

 

 

Soundtrack za vreme klanja

 

Vreme klanja, streljanja, konc-logorovanja i sličnih popularnih disciplina takođe je imalo svoj soundtrack. Baja Mali Knindža se u to vreme probio u prve redove rodoljubivih pevača. Pevao je Baja “Ne volim te Alija zato što si balija” i druge popularne napeve. Bilo je u njegovom opusu svakakvih četničkih vojvoda, veličanja srpskih junaka i njihovih ratnih podviga, te slavljenja Srbije kao poglavito militarističke tvorevine: “Pevaj, Srbijo, zemljo junaka / pevaj, Srbijo, zemljo bitaka / pevaj Srbijo, silnije, jače /pevaj, Srbijo, kad ti se plače”.

 

 

Prkosio je Baja pesmom vekovnim srpskim neprijateljima, opevajući kosovske junake i pravoslavlje: “U Krajini pravoslavne sveće / nikad niko ugasiti neće / dok je Srba i Krajine biće / još rađaju majke Obiliće / Ne damo ti, Tuđmane, ni metra / otadžbine našeg kralja Petra”. A kralj Petar je, kao što je poznato, rođen na potezu Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica na zapadu, a na istoku mu otadžbina doseže do Tokija, što je takođe tih olovnih dana ušlo u kolokvijalnu izreku.

 

 

Nije Baja Mali prezao ni od duhovnih motiva, jer je Knindža prevashodno duboko religiozno biće. Na primer: “Došlo vreme, pomozi nam Bože / da se Srbi sjedine i slože / da naprave istorijsko slavlje / da slobodno slave svetosavlje / Lepo nam je rek’o Sveti Sava / samo sloga Srbina spasava”. Baja je kao iskreni vernik pozivao zabludeli srpski narod da se vrati veri pradedovskoj (pravoslavlju, ne paganstvu starih Slovena): “Pozvao bih ovih dana / braću Srbe sa svih strana / da se Bogu pomolimo / zauvijek opametimo / Časnom krstu da služimo / da nas naša vjera vodi / da Srpkinja sa Srbinom / bar po troje djece rodi”.

 

 

Matija Mali Knindža

 

Naravno, Bajin opus nije mogao da prođe bez kolevke srpstva, najskuplje srpske reči, 15 procenata srpske duše, svete zemlje, ukratko – Kosova. Ko šta radi, srpski pevač brani Kosovo stihom, iz bijela grla i dubine napaćene duše. Ne brani se Kosovo samo metkom u dečju glavu, hladnjačom i masovnom grobnicom, nego i pesmom. I to ovako: “Braćo Srbi, braćo Srbi, širom zemlje ove, / svi na noge, svi na noge, otadžbina zove / Za Kosovo, Metohiju Srbin glavu daće, / Kosovo je srpsko, srpsko i ostaće / Braćo Srbi, braćo Srbi, došli teški dani, / mora sveta, mora sveta, zemlja da se brani”.

 

 

Baja je majstor lakonskog izraza, jezgrovit i sveden poeta, kadar da sopstveni svetonazor, pogled na svet, metafizičku sliku vaskolike vaseljene smesti u samo par stihova: “Kad sam bio mali znao sam svoj pravac, / oni bili katolici a ja pravoslavac / Kad sam bio mali – bio živa vatra, / psovali su meni popa, a ja njima fratra”. Baju je u lakonizmu prevazišao samo nacionalni bard, vodeći copywriter srpskog nacionalizma Matija Bećković, on je svoje osećanje sveta, koje deli s Bajom do poslednjeg detalja, uspeo da iskaže u samo tri reči: “Ćeraćemo se još”.

 

 

Mentalitet opsadnog stanja u stihu

 

Nije Baja bio jedini raspevani poeta rodoljublja vo vremja ono, cvetala je patriotska lirika za pevanje i pucanje na sve strane, mnogi su se vokalni izvođači istakli u opevanju Kosova, srpstva, rata, međunacionalne mržnje, svetog Save, pravoslavlja, vere, crkve, četničkih vojvoda, stihujući mentalitet opsadnog stanja i kolektivne paranoje. Među mnogobrojnim hitovima iz tog vremena izdvaja se neprolazni klasik braće Bajić, “Evropska demokratska pesma”, koji vredi citirati u celini i celosti njene cerebralne celomudrenosti, estetske prefinjenosti i postmodernog senzibiliteta.

 

 

“Ne znam šta ću zaista, zaista, od evropskih fašista, fašista, / na sve strane samo laju, hoće da nam progutaju Srbiju / Aoj Švabo Genšeru, Genšeru, šta spremaš za večeru, večeru, / Slovenija mnogo mala, cela bi ti stala u stomak / Pitaj ljude Kučane, Kučane, čime da se prehrane, prehrane, / na Triglavu neće žito, nek vam seje Tito i Kardelj / Pogledajte drugovi, drugovi, na pumpama redovi, / jer je naše pune kante ispraznio Ante Marković / Aoj Stipe, Stipice, ostaćeš bez bradice, bez bradice, / ti bi nama vojsku stranu, a mi tebi nanu ustašku / Aoj Tuđo, Tuđmane kad ti snage nestane, nestane, / dođi malo na poselo u Borovo selo ako smeš”.

 

 

Gde Baja stade, Danica produži

 

Zvezdani časovi Baje Malog Knindže i braće Bajić odavno su prošli, mada Baja i dalje pokušava da bude na nivou savremenih velikosrpskih događanja, pa je tako prigodnom pesmom opevao izbore u Crnoj Gori pre dve godine (“Postao je bitan Abazović Dritan”). To je ipak bio samo pokušaj ostarelog barda da se keša na – što bi rekao Aleksandar Vučo – “poslednji predsmrtni tramvaj”, prošlo je njegovo, novo vreme traži nove umetnike koji će pevati isto što i Baja, samo malo drugačije.

 

 

Tamo gde su stali braća Bajić i Mali Knindža, nastavili su izvođači novog doba – Beogradski sindikat i Danica Crnogorčević. Takva je neumoljiva logika rodoljubivog tržišta, publika stalno traži nešto novo, a stare stvari i bivši izvođači polako tonu u tamu zaborava, gde im je, pravo govoreći, oduvek i bilo mesto. Pošto ionako sve vreme pevaju jedno te isto, još od XIX veka i epohe stvaranja nacije, jedan te isti monotoni sadržaj se prenosi s kolena na koleno, onda su novi autori jedina mogućnost nekakve obnove i održavanja privida da se nešto događa na toj nacionalističkoj muzičko-pevačko-guslarskoj sceni.

 

 

Čak i u vreme kad je nacionalna ideja tek formirana ovakvi poetski izlivi su bili oveštali, banalni, sušta suprotnost umetnosti. Da stvar bude još gora, čak i takve kvazipoetske banalnosti iz XIX veka naslednici narodnjačke poetike nisu uspeli da dosegnu, a kamoli prevaziđu. Nema tog patriotskog stihoklepca koji bi mogao da se meri sa onovremenom megalomanijom oličenom u nenadmašnoj strofi: “Srbin mi otac, Srbkinja mati, / Deda mi beše kolena tog, / I nebo samo srbske je boje, / U njemu gore Srbin je Bog!”

 

 

Veseli se, srpski rode

 

I litijaška klerikalna kontrarevolucija ima svoju zvučnu podlogu, jer ne mogu ni nesrećni zagovornici plemenskog duha stalno da pevaju “Ko to kaže, ko to laže” i “Stan’te paše i ustaše / Ne dirajte, to je naše / U nama je srce lavlje / Mi branimo pravoslavlje”. Među braniteljima pravoslavlja, Kosova i ugroženog srpstva u poslednje vreme najveću popularnost uživa pesma “Veseli se, srpski rode”. Nijedno slavlje sa izlivima nacionalizma u mozak ne može da prođe bez ove pesme Danice Crnogorčević, svejedno da li je u pitanju proslava nekog sportskog trijumfa ili pobede na izborima, litija za spas nekoga od nečega ili fešta kakve nacionalističke partije.

 

 

Kako sama izvođačica kaže za numeru čije je stihove napisao njen suprug, “velika je čast i privilegija da budemo autori pesme koju nazivaju himnom svih Srba”. A i najveći Srbin s reketom, Novak Đoković, kaže da mu je to omiljena narodna pesma. A omiljeni autor mu je Jovan I. Deretić koji piše o “našoj staroj istoriji”. To je onaj lažni istoričar što je pisao da nije bilo velike seobe Slovena na Balkan; da su Iliri, Tračani, Dačani bili Srbi; da je Aleksandar Makedonski bio veliki srpski vojskovođa, da su svi slovenski narodi nastali od Srba i pročaja. Detaljnije o ovom autoru videti u maestralnoj knjizi profesora istorije dr Radivoja Radića “Srbi pre Adama i posle njega”.

 

 

Dobro, lepo je radovati se, pogotovo u ovoj dolini plača, nego da vidimo čemu se to srpski rod veseli: “Ogrijalo sunce sa Kosova polja ravna, / Zasijale svetinje iz vremena davna. / Veseli se srpski rode, srpski rode zbog slobode, / I zbog slavnih Nemanjića, Obilića, Petrovića, / I zbog slavne Gračanice, Studenice, Ravanice, / Nek’ se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”.

 

 

Veselje zbog književnih junaka

 

Dakle, Kosovo je postalo zemlja izlazećeg sunca, što je poetska razrada poznate parole “Srbija do Tokija”. Svetinje sijaju kao sunce jarko, ali nije jasno da li svetlost emituju iz prošlosti (“iz vremena davna”), putujući kroz vreme, ili su prosto svetinje davno sagrađene, a svetle u sadašnjem trenutku. Sloboda svakako jeste razlog za veselje, samo da vidimo o kakvoj se slobodi radi. Ako ovaj pojam povežemo sa sledećim stihom, što se nameće samo po sebi, stvari postaju još maglovitije. Petrovići nisu srpska dinastija, a Miloš Obilić nije postojao, on nije istorijska ličnost već književni junak.

 

 

To je poznato već 150 godina, otkad su utemeljitelji srpske kritičke istoriografije Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac počeli da se bave Kosovskom bitkom, pokazavši da se veći deo sadržaja epske poezije ne temelji na istorijskim podacima. Nije bilo kneževe večere, nisu postojali ni stari Jug Bogdan, ni majka Jugovića, ni devet braće Jugovića, ni Banović Strahinja, Toplica Milan i Kosančić Ivan, a ni Miloš Obilić. To su sve likovi iz predanja i deseteračkih pesama. Na tu temu pisao je i Miodrag Popović u kapitalnoj studiji “Vidovdan i časni krst”: “Rani srpski dokumenti (do 1433) ne govore o carevom ubici, a srpska istoriografija, sve do današnjeg dana, nije identifikovala Miloša Obilića među srpskim feudalcima druge polovine XV veka. (…) Numizmatičar Sergije Dimitrijević nije pronašao nijedan komad starog srpskog novca sa Miloševim likom”.

 

 

Ideja da svi pripadnici srpskog “roda” (krajnje nejasan pojam sa vrlo mračnom ideološkom podlogom) treba da se vesele zbog nekog književnog junaka radikalno je bizarna, pogotovo ako znamo kakve su (ne)čitalačke navike našeg sveta. Kako bi zvučao takav poziv u nekoj drugoj kulturi? Na primer: Veseli se, engleski rode, zbog slobode, / I zbog slavnih Koperfilda, Tvistovih, Čazvlita, Pikvikovih, Benetovih, Darsijevih, Ernšoovih i Hitklifa.

 

 

Nemanjići i nemanjići

 

Ostaju samo Nemanjići, ali kakva je bila sloboda “srpskog roda” pod ovom dinastijom najbolje bi bilo pitati njihove kmetove, sebre, merophe i robove. A o toj slobodi su svojevremeno imali šta da kažu i progonjeni bogumili, osim onih koji su pobijeni i onih kojima je jezik urezan u grlo. Današnji ljubitelji srednjeg veka romantizuju taj istorijski period, kad ih čovek sluša i čita pomislio bi da su u nemanjićkoj Srbiji živeli samo pripadnici vlastele, ili da su sačinjavali bar 99 posto stanovništva. Srpski rod su nemanjići, a ne Nemanjići, da upotrebim vrcavi izraz Predraga Čudića.

 

 

Zbog slavne Gračanice, Studenice, Ravanice može se čovek radovati, pogotovo ljubitelji umetnosti, jer su to značajni spomenici sakralne arhitekture. Međutim, kad manastiri i hramovi postanu oružje u međunacionalnom nadgornjavanju, tu se onda pokaže da naše sakralno nasleđe nije bogznašta u odnosu na druge. Šta bi tek trebalo da kažu Indijci? Njima bi trebalo bar deset pesama samo da pobroje sve svoje hramove, starije, znamenitije i značajnije od gorenavedenih.

 

 

Stih “Nek’ se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije” možda je bolje i ne komentarisati, to i nije stih, već parola velikosrpske i srpskosvetske ideologije. Izem ti stih koji s najvećim uživanjem pevaju Aleksandar Vulin, Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i ostali projektanti teritorijalnog proširenja. A pevao bi ga i Slobodan Milošević, samo da ga ne sprečavaju objektivne okolnosti poznatije kao smrt.

 

 

Ako Boga znaš

 

Pevaće se ova pesma na raznim nacionalnim panađurima, kao što su se pevale i njene prethodnice, a onda će pasti u zaborav, na istom tamno mesto na kojem su skončala i mnoga slična stihotvorenija. A onda će je zameniti neka nova obrada nacionalne mitologije, prepuna istih izanđalih elemenata koji su bili mrtvorođenčad i u vreme kad su nastali. Trangeljaće tako taj voz prepun nacionalističkog kiča sve dok se jednog dana ne sudari sa stvarnošću i izleti iz šina. A tada će sva mračna prošlost koju ovakvi pesmičuljci potiskuju isplivati, pa će se pevati neka druga pesma.

 

 

Sneveseli se, srpski rode, zbog neslobode. Sneveseli se, srpski rode, zbog Srebrenice, Potočara, Omarske, Keraterma; sneveseli se zbog Prijedora i Foče, Trnopolja i Vlasenice, Suve Reke i Podujeva, Vukovara i Sarajeva; sneveseli se zbog Korićanskih stijena, Ključa i Sokolca, Banja Luke i Bratunca; sneveseli se zbog Dubrovnika, Bijeljine, Zvornika, Batajnice, Kladova. Sneveseli se, srpski rode, zbog Vučitrna i Velike Kruše, zbog Drenice i Izbice, zbog Tuzlanske Kapije i Višegrada, sneveseli se zbog hiljadu toponima zločina, etničkog čišćenja, progona, genocida, zbog nemerljivog zla počinjenog u tvoje ime. Sneveseli se, ako Boga znaš.

 

(Antena M)

TOMISLAV MARKOVIĆ: “Sneveseli se, srpski rode, zbog Srebrenice, Potočara, Omarske, Keraterma; sneveseli se zbog Prijedora i Foče, Trnopolja i Vlasenice, Suve Reke i Podujeva, Vukovara i Sarajeva…”