“Beograd nikako ne sme i nikako ne bi trebalo da zaboravi Borrellovu dobronamernu javnu opomenu kako neuvođenje sankcija nije komplementarno sa našim statusom kandidata za članstvo u EU. Na koncu, lako se može desiti jer je lakše, da Brisel preko mera prema Beogradu opominje i Budimpeštu.”

 

 

Pravi i najpogodniji trenutak za uvođenje sankcija Rusiji je prošao još na samom početku kada je Srbija glasala za rezoluciju u Generalnoj Skupštini UN kojom se osuđuje agresija Rusije na Ukrajinu. Da tad Srbija nije tako glasala ne bi se sada raspravljalo od tome da li ili kada uvesti sankcije Rusiji, već kako da i sama Srbija preživi pod sankcijama nametnutim nama zbog neutralnosti i ekvidistance prema agresoru i žrtvi.

 

 

Da je tada, kad su to svi činili, Srbija zabranila emitovanje RT i Sputnjika na teritoriji Srbije, bio bi to, dobar gest i znak prepoznavanja koji bi Srbiju izvjesno vrijeme poštedio rastućih očekivanja koja će slijediti s EU-paketima sankcija Rusiji, kaže Milan Jovanović, predsjednik Foruma za bezbjednost i demokratiju, u intervjuu za srbijanski list “Danas” koji prenosimo u cjelosti.

 

 

Predsjednik Srbije diči se činjenicom da Srbija ni nakon više od 90 dana od ruske agresije na Ukrajinu, nije uvela sankcije Rusiji, da je neutralna i nezavisna.

 

 

Suština politike je donositi prave odluke u pravo vreme. Sada je to komplikovanije i teže, a politički efekti odluke da se uvedu sankcije Rusiji i Srbija priduži spoljnoj politici EU neće imati toliku političku lukrativnost kakvu je mogla imati, pre svega u smislu ubrzavanja koraka na putu ka EU i smanjivanja štete zbog izgubljenog vremena.

 

 

No, ipak će, kako tako, morati biti uvedene, ako se hoće u EU. Uvođenje sankcija Rusiji sad je komplikovanije zato jer je, u međuvremenu, došlo je do konsolidacije protivnika sankcija i EU u samoj Srbiji i evidentnog jačanja njihove medijske vidljivosti.

 

 

Moskva koja je i sama bila zatečena glasanjem Srbije u GS UN sada deluje oporavljeno i povećava pritisak na Srbiju. Licemerno optužuje Zapad za pritisak na Srbiju dok njen ambasador predvodi kolonu koja Putina od kartona u prirodnoj veličini kao ikonu nosa ulicama Beograda u trenutku dok je sav normalan svet zgrožen pred zločinima Rusije u Ukrajini.

 

 

Ili javno ponižavaju predsednika Srbije uzvraćajući na njegovu najavu telefonskog razgovora sa Putinom pa poručuju da razgovor s Vučićem nije planiran, mada do njega može doći. To što će posle do razgovora ipak doći ni malo ne umanjuje taj akt ruske arogancije i javnog ponižavanja koji se smišljen u Kremlju. To im je u tradiciji. Ili da će Srbija biti smatrana neprijateljskom zemljom ako Rusiji uvede sankcije.

 

 

Vučić je dakle predmet ucjena Rusije i plaši se ruske osvete?

 

 

Sam Vučić jeste predmet ucena Rusije. I to ne od početka vojne agresije Rusije na Ukrajinu, već takoreći od prvih dana svog mandata. Sputnjik je, na primer, krenuo u kontiniuranu ofanzivu protiv Vučića još kad je podržao drugu predsedničku kandidaturu Tomislava Nikolića direktno se suprotstavljajući Vučiću. Ne njemu lično već pre svega u smislu njegovog ograničavanja i spoticanja na ubrzavanju evropskih integracija koje je Vučić najavljivao.

 

 

Strategiju s kojom se Vučić svemu tome suprotstavljao nisam baš najbolje razumevao. Ako je strategije i bilo. Pogotovo u kontekstu višekratnih upozorenja, posebno iz SAD i od organizacija civilnog društva, kasnije i iz EU na opasnosti ruskog uticaja za evropske integracije Srbije. Ali šta je tu je. Predsedik Srbije sam je zaslužan za rusko breme pod kojim je. Razgovor s Putinom je načelan. Godo koji će (ipak) doći biće Lavrov. U Beograd na prekretnici ka EU on bi mogao da dođe u funkciji skretničara.

 

 

Srbija dvije trećine robne razmjene ima sa zemljama EU, daleko više nego sa Rusijom.

 

 

Svakako da bi za Moskvu naše sankcije s obizrom na robnu razmenu bile za nju manje nego kad komarac ujede slona. Ali, u simboličkom smislu je sasvim obrnuto. Srbija je sjajna prilika za nadgornjavanje Moskve sa Zapadom i ventil za smanjivanje pritiska u ukrajinskom loncu u kome je.

 

 

I zato bi bes u Moskvi ako joj se Beograd časno i jasno suprotstavi mogao biti nesrazmerno veliki i opasan, ne samo u pogledu snabdevanja gasom već radikalizacije svih metoda i alata destrukcije koje je Rusija i dosad primenjivala u destabilizaciji politike EU u regionu i u Srbiji.

 

 

Dakle, kad i ako Srbija uvede sankcije Rusiji, to se mora činiti sinhronizovano, ne samo u pogledu garancija za supstituciju ruskog gasa, što je lakši posao, jer je već jasno da će se EU do početka zime snaći sa gasom, već pre svega u pogledu bezbednosnog aspekta.

 

 

Zanositi se neutralnošću, koje su se posle agresije na Ukrajinu odrekle zemlje s neupitnom neutralošću, poput Švajcarske, Finske i Švedske više je nego indikativan poučak. Takođe i trenutno uzdanje u Orbana i njegovo suprotstavljanje šestom paketu sankcija ne bi trebalo da zavarava.

 

 

Beograd nikako ne sme i nikako ne bi trebalo da zaboravi Borrellovu dobronamernu javnu opomenu kako neuvođenje sankcija nije komplementarno sa našim statusom kandidata za članstvo u EU. Na koncu, lako se može desiti jer je lakše, da Brisel preko mera prema Beogradu opominje i Budimpeštu.

 

 

Čega se plaši srpska opozicija. Teško da su osudili rusku invaziju a kamoli pozvali na sankcije Rusiji. Zapravo, ima li Srbija opoziciju uopšte, čast izuzecima?

 

 

Srpska opozicija i njeni dugogodišnji čelnici, naviknuti na neuspehe, se plaše da li će uopšte doživeti da dođu na vlast. Ali do pobede se ne može bez velikog i stalnog truda koji je nešto sasvim različito od populističko-ideološkog fitnesa. Slab su oni takmac Vučiću ili Dačiću u toj kategoriji. Isto tako, kako da osude rusku agresiju i zločine u Ukrajini kad neki od njih skoro neskriveno računaju na rusku pomoć i podršku njihovom putu do vlasti?!

 

 

Kako da opozicija osudi rusku agresiju i zločine u Ukrajini kad neki od njih skoro neskriveno računaju na rusku pomoć i podršku njihovom putu do vlasti?

 

 

Svojevremeno je i onaj što je bio ‚‘predsednik sveta‘, to bio postao zahvaljujući Lavrovu. Ništa srpska opozicija nije naučila od Navaljnija ili Njemcova, ni druga Srbija od druge Rusije, a mogla je i još može.
O ovdašnjim časnim izuzecima u opoziciji neki drugi put. I uprkos svemu s nadom da će ‘‘izuzetaka‘‘ bivati više nego što ih ima danas.

 

 

Nismo čuli reakcije vlasti na vijest o postojanju “patriotskog” kampa za djecu u Kruševcu koji, kako je pokazala istraga RSE, vodi do ruske ambasade u Srbiji i srpsko-ruskog centra u Nišu, čije gašenje traže poslanici EP. Kako vi to tumačite?

 

 

S vremena na vreme probiju se u medije vesti o kampovima takve vrste. Sada su samo, možda, zbog zbivanja oko Ukrajine, mediji i onaj deo javnosti Srbije koji je za EU bili nešto prijemčiviji i za tu tematiku. Ali to rusko specijalno vaspitanje nije ovde od juče.

 

 

Mi u stvari danas živimo posljedice jedne dugotrajne, sistemske indoktrinacije i planskog usađivanja i negovanja ljubavi za sve rusko, ali s ciljem da ta ljubav u osnovi vodi u suprotnom pravcu od onog koji podrazumijeva nominalno još važeći status kandidature za članstvo u Evropskoj uniji.

 

 

U tom smislu nemam šta da tumačim, već samo mogu da osuđujem i žalim zbog nojevskog odvraćanja pogleda od onog što se radi već skoro dve decenje. Kao na problem, na to smo svojevremeno, na vreme i davno, ukazivali i na stranicama website-a FBD, kao što su to činile i davno ugašene E-novine. I vaš Danas.

 

 

Ali sada su prvi polaznici bolje reći vaspitanici takvih kampova, kojih je bilo i drugde po Srbiji, sve sa podučavanjem dece vojnim veštinama, uključujući i streljačke, sada već u poodmaklom mladalačkom dobu ili su već i sami roditelji. Nije mi poznato da se i jedno od ministarstva nadležnih za tematiku obrazovanja, omladine ili kulture, time ikad bavilo. Ko je i kako vaspitavao i vaspitava decu tokom raspusta kad škole ne rade, obuhvatajući čak i mališane u predškolskom dobu.

 

 

Mi u stvari danas živimo posledice jedne dugotrajne, sistemske indoktrinacije i planskog usađivanja i negovanja ljubavi za sve rusko, ali s ciljem da ta ljubav u osnovi vodi u suprotnom pravcu od onog koji podrazumeva nominalno još važeći status kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Ne verujem, isto tako, nažalost ni da su se tim problemom ozbiljnije bavili i oni kojima je to morala biti dužnost sa stanovišta bezbednosti.

 

 

Rusija dovozi tenkove T-64 stare i preko 50 godina. Donji dom ruskog parlamenta objavio je prijedlog za izmenu zakona o vojsci kako bi se Rusima starijim od 40 godina i strancima starijim od 30 godina omogućilo da se prijave u vojsku. Šta nam to govori?

 

 

To sa upotrebom tehničke i ljudske starudije samo je vrh ledenog brega iznenađujuće ruske vojne insuficijencije i u komandnom i u strateškom smislu, posebno opterećenom supstitucijom ciljeva invazije na Ukrajinu u prethodna tri meseca. Sve što ima, sve što može da puca i svakog ko ume da puca Rusija bi sada da usmeri na Donbas, dok Ukrajina još čeka oružje iz SAD kojim se tome može suprotstaviti, najmodernije višecevne raketne bacače velikog dometa.

 

 

Mislim da nikada nećemo saznati stvarne razmere vojnog urušavanja (Sergej)Šojguove armade u Ukrajini. Tu i tamo se, naravno ponajmanje u srpskim medijima, probije po koja afera, po koja vest o sukobu potčinjenih i pretpostavljenih, o nedisciplini…. Mnogo ruskih generala je poginulo u Ukrajini, koja nije ni Avganistan, ni Gruzija, ni Sirijia i koja se od 2014. pripremala za ruski napad, koliko joj je to bilo omogućeno.

 

 

Očigledno uspešno. Još je rano govoriti kakav će biti kraj, koji se ni ne nazire, dok poraza može biti raznih. Na obe strane. Nije dakle u pitanju samo vojni poraz Rusije, već i ekonomski, kao što i sankcije i odricanje od ruskog plina i nafte mogu biti produžene čak i ako ratna dejstva budu obustavljena. Poraz bi bio i uspostavljanje nove bezbednosne stukture u kojoj bi bio smanjen ili čak potpuno isključen uticaj Rusije, jer se pokazala kao nepouzdan, prevrtljiv i sebičan partner u meunarodnim poslovima.

 

 

Putin, opet, sebi ne sme da priušti da izgubi, ni u ličnom ni u smislu bezbednosti same Rusije i njene moguće posleratne dezintegracije – što je opasnost koje se čak i Zapad plaši, tih prilika posle Putina čiji odlazak istovremeno priželjkuje. Ukrajinci kao druga strana mislim da teško i s razlogom podnose ponekad čak neozbiljni pragmatizam u sklopu rasprava o stvaranju prilika za izlazne strategija za Putina, kao što je Kissingerova, da bi malo ukrajinske teritorije smirilo Rusiju. Možda, ali samo privremeno jer bi zapravo time samo bili ohrabreni njeni imperijalistički porivi i san.

 

 

Patrijarh Porfirije je u četvrtak posjetio Vojnu akademiju. Nedavno je vojno Ministarstvo obilježilo slavu u prisustvu patrijarha. Takođe, imali smo bizaran prizor kada se cijeli Sabor SPC “preselio” na Andrićev venac na konsultacije sa Vučićem… Dakle, ako se pogleda uticaj crkve, te pisanja režimskih medija gde dominira anti-EU i anti NATO narativ… mi živimo Putinov model države?

 

 

Već smo uveliko svedoci da je ‘‘medeni mesec‘‘ srpskog patrijarha s medijima i javnošću prošao i mislim da se on sam s nostalgijom seća atmosfere i dobrih nadanja s kojima ga je intelektualni Zagreb ispratio na njegov put patrijarha srpskog.

 

 

S druge strane, mislim da je bolje govoriti o Putinovom modelu upotrebe crkve za potrebe države. Kod nas bismo, nadam se da nije neumereno sarkastično, mogli da razmišljamo o metodi kako da se SPC pridobije da podrži članstvo Srbije u EU, bar kao bugarsko sveštenstvo. Ili grčko. Ili bar da naši popovi nisu toliko otvoreno protiv EU kao što su bili svih ovih godina otkad je Srbija na svom EU-putu. Pri tom su Putinova metodologija i alati u njegovoj komunikaciji sa Ruskom pravoslavnom crkvom ovde nepoželjni i još više nedopustivi i neprimereni evropskim vrednostima.

 

 

A otkad je Porfirije patrijarh sve je vidljiviji uznapredovali manifestacioni tretman SPC, koji liči na njeno preterano favorizovanje u odnosu na druge konfesije; argumentacija da je tzv. pravoslavaca više je u kontekstu evropskih vrednosti apsolutno irelevantna. Da se država potčini ili usaglašava s interesima i anti-EU političkim stavovima crkve bilo bi pak apsolutno katastrofalno.

 

(SB)

MILAN JOVANOVIĆ, PREDSJEDNIK FBD-a, OTKRIVA: “Rusija ucjenjuje i ponižava Vučića, dolazak Lavrova u funkciji skretničara s EU puta!”