VESNA PEŠIĆ PIŠE...: "Još jedna propuštena šansa za Srbiju" - Sarajevograd.CLICK

“Sankcije se izriču da bi se kaznile otpadničke zemlje koje obilato krše norme međunarodnih odnosa”.

Piše: Vesna Pešić

Srbija nije razumela pad Berlinskog zida i nije adekvatno postupila na ovoj značajnoj istorijskoj raskrsnici krajem 80-ih godina prošlog veka. Nije shvatila teme dana: veliki zaokret ka članstvu u EU i razvoju demokratije. Nije se dobro postavila prema raspadu Jugoslavije zato što je već bila krenula stranputicom. Pumpao se srpski nacionalizam, prekrajala istorija, a Milošević je najavljivao nove bitke i pripremao se za rat sa susedima u ime „svih Srba u jednoj državi“. Zavada sa kosovskim Albancima koji su napravili paralelne institucije bila je ostavljena za kasnije, za poslednji rat koji će Srbija voditi devedesetih.

Godine 1989. na mestu jugoslovenskog predsednika vlade pojavio se Ante Marković sa planom reformi za izlazak Jugoslavije iz dugotrajne krize. U tome je bio prilično uspešan i naročito omiljen u Srbiji. On je bio oličenje nade da će se neočekivana povoljna situacija iskoristiti, a kasnije se pričalo da se Jugoslavija već tada mogla pridružiti Evropskoj zajednici. Ovaj kratki period optimizma iznervirao je Dobricu Ćosića, koji je izjavio da Ante Marković zbunjuje srpski narod, jer je Slobodan Milošević već imao spreman ratni plan za stvaranje velike Srbije. Od tog plana još se nije odustalo, samo se sada zove „srpski svet“ i našim susedima nimalo ne prija.

Opet smo na još jednoj svetskoj raskrsnici koja se otvorila agresijom Rusije na Ukrajinu. Taj rat vodi neonacistički režim predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina. O današnjoj Rusiji i Putinu mogu se naći odlični članci na portalu Peščanika, na još nekim mestima i u knjigama (kod nas su najbolje knjige Milana Subotića), koji se bave idejnim uticajima na Putinov oštar otklon od Zapada. To se dogodilo još 2007, na međunarodnoj konferenciji o bezbednosti održanoj u Minhenu.

Već tada se videlo da je Putin opsednut zloslutnim resantimanom prema demokratskim i razvijenim zemljama EU. Vređala ga je činjenica da je Rusija drugorazredna sila koju je pretekla i Kina. Rusija ima atomsku bombu i silno naoružanje, ali nije postala razvijena zemlja. Dovoljno je reći da je italijanski BDP veći od ruskog. Snaga Rusije je ispod nivoa SSSR-a iz doba hladnog rata, kada je ta zemlja održavala vojnu ravnotežu sa SAD. Taj pad doveo je Putina pod uticaj ekstremno konzervativnih i profašističkih filozofa koji su mu bili i personalno bliski. Izlaz je našao na geostrateškom terenu. Odlučio je da vrati teritorije SSSR-a, odnosno carističke Rusije.

Priklonio se ideji obnove Velike Rusije zbog navodne ugroženosti Rusije kojoj Zapad tobože preti uništenjem. Odlučio je da povuče oštru crvenu liniju prema Zapadu, koja više ne bi kao nekad razdvajala dva različita društveno-politička sistema, nego dve različite i neprijateljske civilizacije.

Putinov rat u Ukrajini izazvao je potres širokog spektra u dosadašnjim odnosima i međuzavisnostima između EU i Rusije. Taj potres i nova situacija nisu mogli da mimoiđu ni Srbiju, u kojoj su neoradikali i Vučić pumpali narod obožavanjem Rusije i Putina kao čuvara „našeg Kosova“. Vučić je zaustavio kretanje Srbije ka članstvu u EU, ne rečju nego faktički i vodeći spoljnu politiku sedenja na dve stolice: EU i Rusija. U novim okolnostima kada su EU, SAD i Velika Britanija uvele sankcije Rusiji, za sada 5 paketa a u pripremi je i šesti, Srbija je morala da se izjasni na čijoj je strani.

Stolice su se sve više udaljavale, a tokom Vučićeve posete nemačkom kancelaru Šolcu i tokom susreta sa nemačkim ministarkama spoljnih poslova i odbrane od njega je traženo da uvede sankcije Rusiji, koje bi potvrdile da je Srbija uskladila svoju spoljnu politiku sa politikom EU u za nju važnoj i dramatičnoj situaciji. Pritom i zvaničnici EU i Vučić znaju da srpske sankcije mogu biti samo simbolične i da ne mogu naštetiti ni Rusiji, ni njenim građanima, niti Putinu, već da bi samo iskazale na čijoj je strani Srbija.

Vučićeva politika je ostala ona stara i on nastavlja da sedi na dve stolice. EU mu je neophodna zbog novčanika, a Rusija je njen zaštitnik i čuvar Kosova, a tu spada i interes da obezbedi gas i naftu koje Srbija uvozi iz Rusije. Vučić je svakom učinio po nešto. Dva puta je Srbija glasala za rezolucije UN-a, za onu koja osuđuje Rusiju zbog agresije na Ukrajinu i gaženje međunarodnog prava i za onu kojom se Rusija izbacuje iz Komiteta za ljudska prava UN-a. S druge strane, odbio je da Rusiji uvede sankcije, čime je poslao poruku da se ne solidariše sa Zapadom.

Zašto je uvođenje sankcija Srbije Rusiji jako važno, iako bi one bile samo simbolične. Srbija se izvlačila umesto da iskoristi šansu da se opredeli i zalupa na vrata EU rešavanjem svih zaostalih pitanja koja su je držala podalje od članstva u EU. To se nije dogodilo.

Vučić je umesto sankcija obećao Šolcu da će se Srbija brže kretati ka članstvu u EU uvođenjem vladavine prava, demokratskih sloboda i odazivanjem na pregovore o Kosovu. Pitanje je šta se do sada čekalo, a odgovor je opštepoznat – jačanje lične vlasti predsednika Srbije. Otvaranje poglavlja je odobreno u januaru 2014, a Srbija se gotovo nije pomerila napred. Poslednjih godina je dobijala negativan referat Evropske komisije. Nema normalizacije odnosa sa Kosovom, naprotiv, pregovori su zaustavljeni, sukobi se množe i dve strane se dobacuju nepristojnim etiketama.

Zanimljivo je da i naši intelektualci (o opoziciji i da ne govorimo) nemaju plan kako da se Srbija izvuče iz haosa lične vlasti i kako da se narodne mase preobraze u samosvesne građane. Bez pravih građana nema demokratije i svih drugih dobrobiti za jednu zemlju. Pročitala sam pismo Skupštine slobodne Srbije (SSS) koje su intelektualci te organizacije uputili Vučiću povodom uvođenja sankcija Rusiji.

U pismu se kaže da je ova organizacija, koja je deo koalicije Moramo, pristalica restriktivnih mera, to jest uvođenja sankcija predsedniku Ruske Federacije V. V. Putinu i njegovom režimu, ali ne i uvođenja sankcija koje bi pogodile ruske građane. Kako je to izvodljivo meni nije poznato, a da je izvodljivo takve sankcije bi primenile i sve zemlje koje su izrekle niz sankcija Ruskoj Federaciji s namerom da V. V. Putin obustavi rat u Ukrajini. Sankcije se izriču da bi se kaznile otpadničke zemlje koje obilato krše norme međunarodnih odnosa, čije posledice ne mogu izbeći ni njihovi predsednici ni njihovi građani. U ovom slučaju, to je način da se izbegne rat širih razmera u kome bi Zapad zaratio sa Rusijom i gde bi ograničena tragedija prerasla u svetski rat.

Zaključak

Ako Srbija propusti ovaj trenutak i ne reši da podrži bolju i pravedniju stranu u ovom ratu, kako je nekad činila u svojoj istoriji i tako otvarala vrata rešavanju sopstvenih problema, treba očekivati rast regionalnih tenzija. Tu će svako gledati da se jednom zauvek kurtališe Srbije, a Zapad će opet biti na strani naših „neprijatelja“, koji nisu časili ni časa da se pridruže sankcijama, dok neke od njih i proteruju ruske diplomate. Za to vreme u Beogradu ruski ambasador u Srbiji pravi paradu u čast ruskog Besmrtnog puka, uz vijorenje ruskih zastava.

Posle više od 30 godina ponovo smo na testu iz istorije. Predsednik je pre izvesnog vremena, kako bi objasnio svoj politički preobražaj, rekao da nije dobro procenio posledice pada Berlinskog zida. Da li će danas, pošto je pročitao Vebera, biti pametniji? Ja ne verujem.

(Peščanik)