ČEDA JOVANOVIĆ POTRESAO BALKAN: Pogledajte šta je rekao o ruskom naoružavanju Srbije…

Liberalno demokratska partija je na poslednjim izborim ostala ispod cenzusa. Njen predsednik Čedomir Jovanović razgovara o zajedničkom nastupu na sledećim, verovatno vanrednim parlamentarnim izborima, sa Socijademokratskom strankom Borisa Tadića, bivšeg predsednika DS u čije vreme je Jovanović napustio tu partiju..

Očekuje da bi im se pridružilo još nekoliko partija koje bi formirale snažan građanski blok. U razgovoru za Al Jazeeru Balkans predsednik LDP govori vlasti i opoziciji u Srbiji, Kosovu, regionalnim odnosima, saradnji sa Rusijom i neophodnosti ulaska u EU i NATO.

Navijate li vi za vanredne parlamentarne izbore?

– Navijanje baš nije dobra reč. Izbori sami po sebi ne znače ništa ako će da budu samo instrument za preraspodelu partijske moći, par meseci glumatanja politike u kampanji u kojoj niko neće znati zašto se na izbore ide i ko na njima želi da ostvari kakav cilj. Posle izbora 2012. smo zato dobili vladu za koju niko nije glasao i koja nije mogla ništa da radi. 2014. smo dobili vladu koja je imala podršku da uradi bilo šta, ali ni sama nije znala šta hoće. I danas nije jasno da li ćemo ići na republičke izbore da bi Vučić podigao rejting svoje stranke na lokalnim izborima, da li su ti izbori uvod u konačan obračun između njega i Nikolića, da li Srbija na njima treba da bira između svoje evropske budućnosti i života u vakuumu i izolaciji na koji se dobar deo društva navikao. Danas izgleda da sav napon u vladi dolazi od sukoba onih koji bi u Evropu, a da ne naljute Rusiju, i onih koji bi sa Rusijom, a da ne naljute Evropu. Ni kroz jedan od ta dva principa mi nikada nećemo uspeti da budemo društvo kakvo bismo želeli, nikad tako nećemo postati moderna, stabilna, uređena država u kakvoj bismo želeli da žive naša deca i zato mislim da su Srbiji umesto pretnji referendumima neophodni izbori na svim nivoima, da joj je umesto predsednika kojem je svaka izjava gaf, potreban predsednik koji razume svet i kog svet razume, i da joj je neophodan jedan jak građanski blok koji će prvi prepoznavati problem i nuditi rešenja onako kako smo to uvek i radili. Današnja vlada nije dobila legitimitet da nas dovodi u sukobe sa Evropom i komšijama, nije dobila mandat da nas vuče u Rusiju nego da nas vodi ka EU, i ako neko želi da menja politiku sa kojom je pobedio na izborima, onda mora da proveri da li za to ima podršku ljudi. Siguran sam da je Srbiji dosta sukoba, izolacije i nestabilnosti i mislim da će izbori to i pokazati.

Nedavno je objavljeno istraživanje javnog mnjenja po kome ste i dalje ispod cenzusa, na oko tri odsto. Da li je moguće da biste sarađivali sa Borisom Tadićem u čije vreme ste napustili DS?

– Sad je bez veze da se gađamo tim ciframa sa istraživanja. Postoje agencije koje svake nedelje pune novine nekim tablicama, tortama i soliterima, koje nikad nisu izraz nekog stvarnog istraživanja nego vas njihovi vlasnici reketiraju, isto onako kako reketiraju i vlasnici tabloida da ne pišu loše o vama, i za dve ili tri hiljade evra vas nalepšaju sa procentom ili dva u cifri koja govori o vašoj popularnosti. Sa druge strane, istraživanja koja je IPSOS radio za IRI, i neka druga istraživanja koja su izlazila u poslednjih nekoliko meseci, uglavnom su nas stavljala iznad cenzusa, u savezu sa Tadićem su nas videla kao najjaču opozicionu grupu, u ovom trenutku na sedam do osam posto, sa potencijalom koji se protezao do nekog dvocifrenog broja. I meni to sve danas izgleda jednako besmisleno. Jedina stvar koja se jasno vidi u tim istraživanjima je da je nezadovoljstvo građana stanjem u društvu mnogo veće nego što to pokazuje zbir procenata podrške svih opozicionih stranaka. Iz istraživanja se jednako vidi da ljudi opozicione stranke vide baš onakvim kakve su – razjedinjene, zagledane u svoje pupkove, bez jasne politike i bez mišića da je sprovedu.

Kako to može da se promeni?

– Jedini način da to promenimo je da napravimo jedan širi savez, savez okupljen oko jasne politike, a ne oko ideje da se uđe u parlament da bi se vegetiralo na periferiji političkog života. U tom poslu smo najdalje do danas odmakli u razgovorima sa Borisom. Svi znaju oko čega smo se sve sukobljavali i oko čega smo se slagali. Danas razlike među nama, kad govorimo o budućnosti naše zemlje, o stanju u regionu, o bezbednosti i o bezuslovnom opredeljenju za proevropsku politiku, su beznačajne. Siguran sam da blok koji želimo da napravimo neće završiti samo na naše dve stranke, uradićemo sve da u njemu budu sve stranke, organizacije i pojedinci koji dele naše vrednosti i da nijednog trenutka nećemo dopustiti da organizacija koju pravimo postane gomila stranaka nabacana na brdo veće od cenzusa nego jasna, demokratska i građanska alternativa i protivteža svemu što Srbiju gura nazad u dobro poznat mrak.

Često ste imali blagonaklon stav prema premijeru. Da li biste ušli u vladu sa Vučićem?

– Na prošlim izborima jasno smo ponudili ideju o saradnji sa Vučićem jer je izgledalo da još postoji nekakav prostor na kojem mi i on možemo da se sretnemo. Izgledalo je da ćemo tih nekoliko poslova koji su stajali pred Srbijom da završimo lakše ako mi damo znanje, oni mišiće, ako uvučemo u vladu nekoliko ljudi koje oni jednostavno nemaju, ako uspemo da mi budemo softver, a oni hardver. Pred Srbijom je stajalo Kosovo, stajala je neophodnost rešavanja stanja u Bosni i Hercegovini i neophodnost uspostavljanja novih odnosa u regionu, da bi naša zemlja konačno mogla da krene brže ka EU i stabilnosti koju ta ideja predstavlja. Izgledalo je da će ti poslovi biti lakše završeni sa SNS u vladi nego sa SNS u opoziciji i da će se završiti brže, efikasnije i uspešnije ako to budemo radili mi nego neko ko suštinski ne veruje u takvu politiku. Birači nisu razumeli to što smo hteli ili nam verovatno nisu ni verovali, svejedno, sad smo tu gde smo.

A sada?

– U međuvremenu, taj prostor za saradnju sa SNS se sasvim istopio i sa njim je nestao i svaki razlog našeg ulasku u bilo kakav aranžman sa njima. Uprkos tome nismo baš toliko frustrirani Vučićem da ne možemo da pohvalimo svaki njegov pozitivan korak, kontakte sa političarima iz susednih zemalja ili odlazak u Srebrenicu koji, iako su bili zakasneli ili nedovoljni, ipak su mnogo bolji od stavova koje je „prodavao“ u prošlosti i od onog što još uvek može da nas sačeka u budućnosti. On je definitivno uložio nekakav napor da se promeni. Ostaje pitanje da li je ta promena dovoljna i da li će nedostatak snage da u njoj istraje sutra pred nas staviti još goru varijantu njega od one koju znamo?

Da li biste pre ušli u vladu na neko ministarsko mesto ili stali u širi građanski opozicioni blok? Koga vidite kao mogućeg lidera opozicije?

– Na pitanje o ulasku u vladu mislim da sam odgovorio kao i na pitanje o opozicionom bloku. Mislim da je jako bitno da se danas okupljamo oko istih ideja i politike. Mislim da je neophodno da imamo konsenzus oko poslova koje moramo da završimo. Kad zaokružimo politički okvir koji će nas odrediti, onda naravno da na čelo takvog bloka treba da stane onaj ko ima najveći potencijal da dobije podršku građana, a logično je da je to danas Boris.

Aktuelna vlada i premijer Aleksandar Vučić najveću veliku popularnost su stekli pričom o borbi protiv korupcije. Međutim, sada se otkrivaju afere u koje su uključeni najbliži saradnici premijera. Šta mislite o tome? Da li je po vašem mišljenju u Srbiji popravljeno stanje po pitanju korupcije?

– Priča o korupciji je uvek zgodna tema pred izbore, ali je svakom ko malo ozbiljnije posmatra političke procese jasno da je neozbiljno bilo zamišljati da će se korupcija rešiti jednim hapšenjem, koliko god ljudi hapšenja priželjkivalo. Jasno je da ćemo se na tom polju pomeriti tek kada borba protiv korupcije bude sistemska stvar, kad budemo imali moderniji i efikasniji državni aparat koji će smanjiti prostor za neracionalno trošenje ili izvlačenje državnog novca. Sve korupcionaške afere u Srbiji su pokrenuli, vodili i okončali mediji, jako malo ih je našlo sudske epiloge, pa danas živimo u društvu u kojem je svako lopov i svako nevin, i u takvoj atmosferi skoro da ne postoji prostor za bilo kakvu ozbiljnu političku debatu. Posledice takvog stanja će biti, naravno, još veća korupcija i lutanje u pogrešnim izborima koje ćemo kao društvo da pravimo. Mi i dalje kao društvo ne znamo šta hoćemo da budemo i kako to želimo da ostvarimo. Društvo sa devastiranim sudstvom, sa najuticajnijim medijima pod kontrolom obaveštajnog i političkog podzemlja, sa potpunom nespremnošću političke elite da se suoči sa problemima u kojima se gušimo, ne samo da nema šanse da izađe na kraj sa korupcijom nego jako teško može da opstane u složenom vremenu pred nama.

Kako vam se čini trka u naoružanju Srbije i Hrvatske? Kako će to da utiče na stabilnost regiona?

– Svaka varnica koja izbije bilo gde u krugu od nekoliko stotina kilometara od Beograda, na Kosovu, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini ili na granici sa Hrvatskom, podseti nas koliko je slab i lomljiv mir u kojem živimo, koliko je političara spremno da profitira na dizanju ludila među narodima i koliko smo, kao društva, malo naučili iz strašnog vremena iza nas. Nadgornjavanje i junačenje u naoružanju besmisleno je ne samo zato što je Hrvatska član NATO, kao i većina zemalja koje nas okružuju, a mi nismo, što nas stavlja u potpuno nemoguću poziciju da čak i razmišljamo o nekom vojnom sukobu; besmislena je, pre svega, zato što posle sveg ratovanja, mržnji i neprijateljstava ćemo opet živeti jedni pored drugih i opet ćemo morati da se dogovorimo; besmislena je zato što od sukoba neće imati korist niko, a od saradnje, razumevanja i integracije svi; besmislena je na kraju zato što, osim kad se pravimo gluvi i glupi, ni sa kim se tako dobro ne razumemo kao sa ljudima sa kojima delimo prošlost, prostor u kojem živimo i toliko toga dobrog. Zato, umesto vojne neutralnosti, koja je samo drugo ime za levitiranje u ruskoj zoni uticaja, koja jedini smisao nalazi u dizanju tenzija i konstantnoj nestabilnosti, Srbija konačno mora da nađe snage da se okrene EU, da se izmiri i razume sa svakim oko sebe i, na kraju, da kroz NATO nađe okvir za ostvarivanje stabilnog mira.

Kako gledate na rešavanje izbegličke krize? Kako se pokazala EU?

– Ova kriza ima biblijske razmere i nije bilo logično očekivati da će bilo ko, pa ni EU, imati savršena rešenja za izazove koji su je snašli. Poslednjih deceniju i po svet se menja tako brzo i dramatično da bi današnja slika stvarnosti nekom čoveku iz 2000. godine izgledala verovatno kao noćna mora. Želim da verujem da će ideja na kojoj je EU nastala ipak prevagnuti, da će zemlje naći način da pravedno raspodele teret krize, da će uprkos nesuglasicama i trzavicama među raznim članicama prevagnuti svest o zajedničkom interesu i potreba da svako preuzme svoj deo odgovornosti. Ako govorimo o našem društvu i ljudima oko nas, nadam se da će ljudi sačuvati minimum solidarnosti potreban da izbeglicama, koje preživljavaju najteže trenutke života, ne budu problem nego da pomognu koliko je moguće, da će države ubuduće izbegavati da jedna drugoj zadaju prljave udarce i da niko neće pokušavati da profitira od širenja mržnje.

Zbog izbeglica smo prilično zategli odnose s susedima. Šta mislite o regionalnoj i spoljnoj politici Vlade?

– Zbog nasleđa komplikovane prošlosti koju delimo, ljudima koji vladaju Srbijom, a u najvećoj meri i njihovim komšijama, često je lakše da se vrate u stare principe širenja neprijateljstva i sukoba koji u našem okruženju uvek nose lake aplauze i duge, štetne posledice. Mislim da se danas može reći da je vlada pokušala da napravi nekoliko dobrih stvari u odnosima sa Kosovom, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom ili Hrvatskom, ali, kao po pravilu, svaki od tih dobrih koraka maskirala je sa jednim ili više loših, ostavljajući društvo razluđenijim i dezorijentisanijim nego što je bilo. Mislim da politika pomirenja mora biti stvar iskrene potrebe, vizije i uverenja, inače se pretvori u loš marketing i gubljenje vremena.

Od predsednika smo čuli da se Kosova ne treba odreći ni po cenu EU. Šta vi mislite koliko će još da traje kosovsko pitanje i koji će da bude krajnji rezultat?

– Danas je jasno da u takve priče više ne veruju ni oni koji ih najglasnije pričaju. Jasno je da je iza Nikolićevog junačenja, u stvari, sakrivena politika koja znači opstrukciju evropskog puta Srbije i zadržavanja zemlje u limbu potpune političke neodgovornosti i bezidejnosti, što je jedini kontekst u kojem takvi političari mogu da nađu smisao postojanja. Previše „nikad“ smo čuli od Nikolića u poslednje dve decenije od kojih je digao ruke, da bismo ga sad uzeli za ozbiljno. Ali treba uzeti za ozbiljno svu snagu koja se ulaže u Srbiju da bi ostala ovde gde je, ovakva kakva je, i ona ne završava samo sa predsednikom Srbije, sa njegovim političkim istomišljenicima nego je i dalje dominantna u medijima, u poslovnom podzemlju i u spoljnopolitičkim uticajima onih koji ne žele Srbiju u EU. Kosovsko pitanje je pitanje samo za one koji ne žele da čuju odgovore, Srbija danas više nema potencijal da naškodi nikom drugom nego samoj sebi i svakim trenutkom kojim odlažemo da okončamo taj dogovor oko Kosova, otežavamo Srbima koji tamo žive, komplikujemo svoj položaj i prolongiramo ili ugrožavamo našu evropsku budućnost.

Da li vas čudi ovolika larma oko ulaska Kosova u Unesco posle potpisivanja Briselskog sporazuma? Zar se njime nismo obavetali da nećemo blokirati drugu stranu u članstvu u međunarodnim institucijama?

Već na prvom koraku posle potpisivanja Briselskog sporazuma, u debati oko prijema Kosova u UNESCO, pokazalo se da nespremnost i neiskrenost onih koji treba da vode Srbiju evropskim putem preti da od ovog sporazuma napravi samo još jedan papir bez značaja, što će ponovo prolongirati i ugroziti našu evropsku budućnost.

Umesto da sva snaga naših pregovarača bude koncentrisana na moguće sisteme zaštite srpske kulturne baštine na Kosovu, naša zemlja jedini smisao postojanja opet nalazi u konfrontaciji sa EU i saplitanju Kosova u ostvarivanju prava koja su im garantovana sporazumom na koji je Srbija pristala u Briselu. Ovakvo ponašanje nas je i dovelo u situaciju da se borimo za pravo koje nam je bilo garantovano kada smo iz kratkovidosti ili bahatosti odbijali sve planove koji su garantovali eksteritorijalnost srpskim manastirima i daleko veći stepen autonomije za srpsku zajednicu na Kosovu od onog za koji danas jedva uspevamo da se izborimo.

Ipak, bez obzira na sve nedostatke Briselskog sporazuma, u njemu postoji prostor da se osigura budućnost srpske kulturne i duhovne baštine na Kosovu, kao što postoji i prostor da se poboljša položaj Srba koji tamo žive. Ako nas je vreme nečemu naučilo to je da vođenje neodgovorne i neracionalne politike ima veliku cenu.

Predsednik SANU je pretrpeo mnoštvo kritika, naoročito iz vrha države, zbog svog stava o Kosovu. Predsednik Nikolić je čak rekao da je akademik to rekao i ostao živ. Kako komentarišete slobodu mišljenja i izražavanja u Srbiji?

Lavina mržnje i iracionalnosti koja se sručila na predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti posle intervjua u kojem je rekao da narodu treba iskreno reći „Kosovo nije u rukama Srbije“, kao i da je savez sa Rusijom veštačka alternative ulasku u EU, je poslednji izraz neodgovornosti predsednika Republike i njegove nesposobnosti da vodi zemlju kroz složene okolnosti i izazove sa kojima se Srbija danas sreće. Izjave Tomislava Nikolića kojima u Srbiji ponovo priziva građanski rat, kao i izjave svakog ko je u ovom vremenu dužan da se ponaša odgovorno prema svom narodu, a ne ponaša sa se, tvrdnje da ćemo na Kosovo čekati ako treba i 500 godina ili da ćemo ga nekad u budućnosti kupiti, jasno govore da se Srbija iz sveta razuma i činjenica polako seli u ambijent nadrilekarstva i nadripolitike. Svaki elementaran pogled na naše društvo, na demografske trendove, na socijalnu i starosnu strukturu, na broj onih koji se iseljavaju, na uništenu ekonomiju, zdravstvo i školstvo, svakom čoveku zdravog razuma jasno ukazuje da Srbija nema ni trenutak vremena za čekanje, da nema ni promile kapaciteta da ratuje ni sama sa sobom ni sa bilo kim drugim, da sve dogovore koje je propustila da napravi juče mora napraviti danas i da joj je ulazak u Evropsku uniju jedini moguć okvir oporavka i opstanka. Predsednik čiji je svaki pogled na svet posledica nerazumevanja vremena u kojem živi, nema šta da traži na čelu države u ovako teškom vremenu.

Šta mislite o poruci Sulejmana Ugljanina bošnjačkoj omladini u Sandžaku da imaju pravo na svoju državu koju treba da prave, a da će im stariji pomoći?

– Tu izjavu nisam čuo, čuo sam demantije nekih ljudi iz njegove stranke, odnosno tvrdnje da je izjava izmenjena i istrgnuta iz konteksta. U svakom slučaju, mislim da ne treba raspirivati nacionalističko ludilo ni na jednoj strani, mislim da ljudi zdrave pameti i dobre volje moraju da traže jezik razumevanja i saradnje, mislim da mediji u Srbiji rado krive stvarnost da bi nas držali tamo gde jesmo.

Tehnička obrada: cikportal.com (CIK.ba)

Piše: Al Jazeera