Pričaš mi kako za koji mjesec ideš u Njemačku i kako tamo počinješ ispočetka. Znam, razumijem te i ja bih ponekad spakovala kofere i otišla daleko odavde i nikad ne bih pitala za ovu malu zemlju na brdovitom Balkanu.
Ma nikad radi zemlje, mogu biti šta god hoću i poželim, ko to može da zabrani, ali onda, stanem, okrenem se, pa mi duša ispuca na komade.
Ovdje su ona ramena na kojima plačem kad mi je najteže, ovdje su oni zbog kojih sam došla na svijet i oni od kojih pobjegnem na svakom rastanku da ne vide suze u očima.
U mom gradu su i oni što mi se obraduju kad me vide i ali i oni što mi pružaše ruku kad sam tonula.
Padala sam milion puta, ali podizala se zbog onih koje sam u ponoć zvala da zaplačem ili da im se samo pojavim na vratima da kažem: “Sretan rođendanko.”
Najsretnija sam kad me zagrle da mi rebra “popucaju” ili se samo pojave, bez najave, da “mrtva” umorna kuham kahvu u sitnim satima.
Znaš, imala sam sve, ništa mi ni danas ne fali. Tu i tamo me uhvati besparica na kraju mjeseca, razmišljanje kud poslije faxa, al me prođe kad s rajom sjedem u čaršiji pa podjelimo svoje “muke”.
Zaboravim dok prođem gradom i nekoliko puta se nasmijem od srca jer i ovog jutra sam srela nekog dragog!
Koga da sretnem, tamo negdje, gdje ti ideš? Kome da zaplačem, kome da se radujem i ko će opet da me zavoli, ovako hirovitu, promjenjivu kao vremensku prognozu?
Znam odgovor! Neće niko, hladni su oni, i nemaju empatije. Nisu oni prošli što smo mi.
A eto, meni niko ne može da plati ničim drage osmjehe, potrebne zagrljaje i vikende u rodnom kraju.
Pričaj ti šta hoćeš, al u toj tvojoj Evropi, za mene nema života, samo jednom ću da živim i ne mogu nekako da mi ta ekonomija odredi 40 godina robije.
Mogu ja i ovdje, može se i ovdje mnogo toga stići, samo ako dovoljno želiš i preduzmeš nešto po pitanju svojih želja.
Eto drug, sretan ti put, ja ipak ostajem!
Izvor: Freshpress.info